У подножју Авале, на путу за Рипањ налази се рудник „Црвени брег“ чије постојање говори о богатој рударској прошлости Авале и околине. Још у античко доба се под Авалом вадила руда а рударство Авале и околине датира из предантичког, античког, средњовековног, 18. века и савременог доба. У новијој историји рудник олова и сребра „Црвени брег“ отворила је 1886/87 група богатих Срба, да би дефинитивно био затворен 1953.године.
Посетиоци су најпре обишли Музеј рударства који је смештен у старој управној згради рудника у коме се налази изложба експоната који сведоче о историји рударства. Професор Рударско – геолошког факултета Раде Токалић упознао је грађане са историјатом рудника, показао је минеролошку збирку, рударске лампе, збирку чекића и мерних инструмената карактеристичних за рударење. Ту су смештене старе књиге, архива, карте, мапе и пројекти. За време Првог светског рата рудник је носио име „Царско краљевски војни рудник Рипањ“. У њему је 1915. године радило 700 рудара, а 1916. године 400 рудара. Аустаријанци и Немци су приликом повлачења онеспособили машинска постројења, да би 1936. године једна француска фирма поново отворила рудник и до 1940. године оспособила шест хоризоната. За време Другог светског рата рудник није радио, да би поново био отворен 1948. године. Експолоатација руде врши се све до 1953. године, када из политичких разлога стаје прозводња. Рудник постаје школски рудник за наставу Рударско – геолошког факултета у Београду, захваљујући чему остаје очуван до данас.
Посебно је занимљив спољашњи део комплекса где се под тремом налазе локомотиве, вагонети, лопате и друге машине и алатке које су некада коришћене за транспорт драгоцене руде. Рудник у подножју Авале састоји се из седам нивоа у којима је константна температура 15 степени. Обезбеђени рударским шлемовима и гуменим чизмама, посетиоци су се у групама спуштали у окно. Јама је добро осветљена, тако да приликом обиласка није потребно да посетиоци носе приручне лампе. Пратећи траг рудоносне жице и правац њеног распростирања, улазили су у средишни део рудника у коме су рудари копали олово и цинк, а уз њих и сребро и злато, додуше само у траговима. У окну и даље постоје трагови рударења још из римског доба. На унутрашњим зидовима формирају се пећински украси – сталактити.
Идеја која је развијана двадесет година уназад да се рудник отвори за посетиоце и тако постане једно од туристичких одредишта Београда и геолошка атракција још није заживела. „Црвени брег“ би могао да постане централна тачка на „путевима рударства“ за туристе уколико би се просторије на хоризонтима прилагодиле за посете туристима. Већина европских земаља има у понуди обиласке напуштених рудника који су атрактивно уређени. После посете руднику „Црвени брег“ сигурни смо да је отворена могућност да Србија туристе може да привуче кроз брендирање Србије као колевке металургије.