Predavanje Viktora Lazića, direktora Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju ADLIGAT, i nosioca priznanja – Zaslužni građanin Opštine Voždovac, o vojvodi Stepi Stepanoviću:
“Nismo se ovde okupili da bismo odali počast jednom vojskovođi. Niti čoveku koji je sa nejakom, seljačkom vojskom uspeo da pobedi imperiju. Ne, nismo došli ovde da bismo se divili vojničkoj pameti koja je pobedila daleko jačeg neprijatelja.
Došli smo ovde da, preko jednog veka, uputimo zagljaj našem pretku, našem dedi, brkajliji, koji je na Ceru štitio i, u blatu i krvi odbranio svoju decu i nas, svoje unuke.
Znate li da je vojvoda Stepa najmanje u svom životu bio vojvoda i general?
On je prošao sve vojne stepene i zvanja. Bio je polaznik artiljerijske škole. Loš u matematici i jezicima. Zatim kaplar. Pa podnarednik. Narednik već u Prvom srpsko-turskom ratu. Pa ordonans u štabu Šumadijske divizije.
Cer, Cer pa Cer! Stepino ime zauvek će biti vezano za ovu junak-planinu, kao da se na njoj rodio i umro! A svi se rađamo i umiremo na mestima važnim za naše postojanje, na bojnim poljima, ne samo vojnim, već na bojnim poljima kulture, umetnosti, znanja. Ali je Stepa prošao celim ovim Balkanom uzduž i popreko sa svojom vojskom i svojim karakterom, ličnošću, genijalnošću, dobrotom obeležio mnoga mesta koja nam ni ne padaju na pamet kada pomenemo njegovo ime.
U Drugom srpsko-turskom ratu, Stepa dobija poseban zadatak pri zauzimanju Pirota. Činilo se da, usled jakih turskih utvrđenih položaja, srpska vojska neće imati nikakve šanse da priđe gradu. General Belimarković formirao je poseban odred od tri stotine izabranih vojnika da zađu iza leđa Turcima i da, u ranu zoru, izvedu iznenadni napad na bok jedne jake neprijateljske utvrđene tačke. Komandant – potporučnik Stepa Stepanović!
Šta mislite da li je Stepa uspeo u svom zadatku? Pa, naravno! Obišao je, potpuno neprimećen, jako tursko utvrđenje i iznenada ga napao u ranu zoru. Odjednom, neprijatelj se, od pobednika, našao opkoljen!
Za ovaj uspeh Stepanović je odlikovan posebnim ordenom. Od svih odlikovanja koje je dobio u vojničkoj karijeri, ovaj mu je bio omiljen zbog toga što je, kako je sam voleo da kaže „prvi uleteo u turski rov na čelu obilaznog odreda“.
Tome se Stepa naučio još ranije, u Prvom srpsko-turskom ratu, u bici za koju danas skoro niko ne zna – za Pandrilski položaj kod Periša. Činilo se tada srpskoj vojsci da neće izdržati napade neprijatelja. Poplašili se i oficiri, pa uleteli u rovove da se bore rame uz rame sa običnim vojnicima, ne daju neprijatelju da ih savlada. Ta činjenica, da su svi jednaki u borbi za otadžbinu, da su svi spremni da poginu ali i da ne odustanu, podigla je strašno moral vojsci koja je od gubtnika postala pobednik. Naučio je tu lekciju Stepa odlično, ali ne mozgom već srcem – i on i njegovi oficiri uvek su bili kao rođena braća svakom kaplaru.
A kako i ne bi, kad je, tokom svoje karijere, on najmanje bio vojvoda! Bio je Stepa i vodnik, pešadijski potporučnik, i komandir voda, pa oficir voda.
U prvoj službenoj oceni o njegovom radu 1880. godine, koje je sastavila tročlana komisija o Stepi daju mišljenje:
„Bistar. Darovitost pokazuje u opštoj, a posebno istoriji srpskog naroda. Karaktera čvrstog i preduzimljivog, naravi dosta bujne. Lako shvata i brzo se rešava na delo (akciju) sa dobrim rezultatima. Zdrav, snažan, okretan i za praktičnu službu sposoban. Strelac, jahač, plivač vrlo dobar. Po potrebi može samostalno da upravlja četom, zna vrlo dobro i ima načina da ih na mlađe prenese. U ostalim službenim pravilima takođe dobar; za administraciju i vođenje novčanih knjiga takođe upotrebljiv. Službu vrši revnosno. Prema mlađima je strog i spravedljiv, prema ravnima druževan, a prema starijima smotren i vrlo učtiv.“
Stepa je prošao više činova u vojsci nego što je većina nas čula da postoji! Bio je pešadijski kapetan druge klase, bio je pripravnik u glavnom đeneralštabu, đeneralštabni kapetan treće, druge i prve klase, načelnik štaba, profesor istorije i još desetak zvanja sve do ministra vojnog.
Jedan penzionisani general koji je upamtio Stepu kao svog nadređenog Požegi, zapisao je:
„Duša nam je na nos izlazila, ali šta smo mogli da učinimo kada je Stepa bio uvek prvi u kasarni, a poslednji odlazio iz kasarne; svaki ručak i večeru je lično probavao, a teško kuvarima, i svima, ako jelo nije bilo ukusno. Jeste tražio je od nas mnogo, ali je davao sve. Vojnike je pazio i čuvao iako ih je jurio kao dušmane. Mi smo ga vrlo cenili i poštovali i voleli smo da od njega naučimo, ali smo ipak jedva čekali da ispuni godinu dana komandovanja i da bude premešten.“
Nije Vojvodin život samo rođenjem vezan za Kumodraž. Tokom Kolubarske bitke njegova Druga armija utvrdila je front na liniji Avala-Kumodraž. Velika bitka odigrala se 14. decembra kada je Stepa napao neprijateljske položaje na brdu Torlak.
Dakle, ovim našim padinama i uvalama, nije se Stepa samo igrao kao dete, već i borio kao general. Zato je njegov duh tako prisutan, zato se čini da su sve ove godine prebrzo prošle, a da je on i dalje tu, među nama, negde sakriven zato što ga hvalimo, a on se uvek sklanjao kada ga hvale, usred bitaka bio je prvi, ali kada su se slavile pobede, ostajao je kod kuće. „Može to i bez mene“, govorio je.“
Dok je vodio pobedonosnu bitku za Jedrene, Stepa je neposredno vodio tok napada sa jednog uzvišenja. Nikola Aranđelović, komandir armijskog telegrafa, o tome svedoči:
„Stojeći sam, kao kip, đeneral Stepanović se sav preneo u rovove svojih seljaka i zemljaka sedmopukovaca: Kumodražana, Mokrolužana, Avalaca i Kosmajaca i s vremena na vre udari dlanom o dlan i uzvikne: — Bravo sinci moji, bravo sokolovi moji.“
Nisam Vam rekao istinu na početku, i to svi znate. Okupili smo se mi ovde i da se poklonimo pred velikim vojskovođom, i pred čovekom koji je sa malom vojskom bacio imperiju na noge. Ali takvih vojskovođa i takvih pobeda istorija mnogih milenijuma još je zapamtila. Ali je naše da pamtimo našeg brkajliju, našeg mrkog dobroduha, našeg zaštitnika i na zemlji i na nebu. Čoveka zbog kojeg danas ovde slobodno stojimo i slavimo pobedu umesto okupacije.
Zato, svaki put kada prođete pored njegovog spomenika u Kumodražu, mahnite našem deda Stepi. Ne dozvolite da čak ni njegov spomenik bude sam. Njegov Vas oštar pogled i vojvodska sablja i dalje čuvaju od nemani. Učinite ga ponosnim. Radite i učite vredno. Borite se svaki dan za napredak lični i narodni. Neka Vaše pregalačke napore i sa neba bodri Stepino: „Bravo sinci moji, bravo sokolovi moji!“
Beograd, 29.9.2020. godine