ХРАМ СВЕТИХ ЦАРА КОНСТАНТИНА И ЦАРИЦЕ ЈЕЛЕНЕ
Старо београдско „Вождово предграђе“, у коме је подигнут храм Св. Цара Константина и Јелене, добило је свој назив почетком XX века, тачније од 1903. године, након доласка на престо краља Петра I Карађорђевића. Овде је вожд Карађорђе са својим сарадницима током 1806. године логоровао, окупљао војску, и са овог предграђа полазио на Београдску тврђаву приликом њеног освајања.
Храм је сазидан 1911. године на данашњем месту. Врло брзо је постао саборно место свих Вождовчана, нарочито за време посебних слава и хришћанских празника. Нажалост, у периоду од 1912. до 1919. године, храм је поделио судбину свог народа. Био је опљачкан, однешено је једно звоно, кров је брзо попустио, зидови су се размакли, а мало кубе на средини крова је утонуло и претило да се сруши.
Године 1928. сазидана је нова дрвена звонара са више звона. Осим тога, црква је добила гвоздени иконостас на који су постављене иконе од хартије.
Стари храм са димензијама свега 19 метара дужине, 8 метар ширине и 4 метра висине није могао да одговара потребама парохијана из 4. парохије. Архитекста Драгомир Тадић израдио је скицу нове цркве. Грађевински радови су били завршени 1. децембра 1970. године. Цркву је живописао академски сликар Милић Станковић, познатији као Милић од Мачве, по благослову патријарха Германа. Историчари уметности су овај рад окарактерисали као увод у ренесансу, управо зато што су Милићеве фигуре ослобођене било каквог шематизма и школе. У потпуности је негирао традицију иконописа. Својом стваралачком концепцијом обухватио је две основне теме: христоцентричну, евхаристијско-космолошку и историјску прошлост српске цркве. Испод иконе Светог Василија Острошког, чији се празник у Вождовачкој цркви од 1960. године по благослову патријарха Германа прославља Светом Литургијом и Светом Тајном Јелеосвећења, налази се омофор Светог Василија који је на светитељевим моштима стајао 40 година. Храм Светог Константина и Јелене свечано слави Крстовдан (27. септембра ), као преславу храмовне славе светитеља захваљујући чијој ревности је и пронађен часни крст на ком је распет Господ Исус Христос, јер чува велику светињу- честицу часног и животворног Крста која уграђена у повећи Крст. Патријарх Герман је након обиласка Свете Земље током Страсне седмице и Ускрса 1959. године, даровао Вождовачку цркву овом драгоценошћу. Храм поседује и известан број црквених предмета и богослужбених књига од вредности, а уз њега је изграђен и парохијски дом.
ХРАМ СВЕТОГ ВАСИЛИЈА ОСТРОШКОГ НА БАЊИЦИ
Иницијативу за градњу бањичког храма је покренуло свештенство цркве Св. Цара Константина и царице Јелене, јер мала црква није могла да прими мноштво грађана који су долазили на богослужење. Одлучено је да се храм гради на изузетно лепој локацији, у бањичкој шуми, поред самог Авалског друма.
Није необично што је храм посвећен острошком светитељу, будући да је међу верницима овог краја развијен култ светог Василија Острошког. Освећење камена темељца је извршио Његова Светост Патријарх Српски Господин Павле 21. септембра 2002. године. Радови на изградњи су отпочети већ следеће године и текли су убрзаним током. Храм је осветио 2018. године Патријарх Иринеј.
Захваљујући посвећености и труду старешине храма св. Василија Острошког о. Милану Лазаревићу и о. Сими Кличковићу, градња се наставља у континуитету, те је у храм изграђен и парохијски дом.
ХРАМ СВЕТЕ ТРОЈИЦЕ
Услед наглог ширења Београда након Првог светског рата, јавила се потреба за подизањем храма који би задовољио верске потребе становника Вождовачког краја, на подручју које се у то време звало „Предграђе Војводе Степе” (Пашино брдо). Ово је требало да буде нека врста прелазног решења, док се не створе услови за изградњу новог храма.
За ту намену је изабрана зграда у улици Господара Вучића бр. 89, која је у то време била летњиковац војводе Бојовића. Након што је капела уређена, постављен стари иконостас из цркве Светог Саве, набављени богослужбени сасуди, освећена је 8. децембра 1935. године. Освећење је извршио епископ Викентије (Вујић), а посвећена је Светој Тројици.
У том привременом простору служено је до лета 2018. године, када је под слоганом „Једна цигла – нови храм“ почела акција за изградњу новог храма. Летњиковац је срушен до темеља и почело се са изградњом. Богомоља је изграђена у рашко –византијском стилу, по пројекту Александра Лукића. Прво је изграђен парохијски дом, у току је изградња храма за који се претпоставља да ће бити оспособљен за богослужење током лета ове године.
ХРАМ ПРЕОБРАЖЕЊА ГОСПОДЊЕГ НА ПАШИНОМ БРДУ
Црква и верни народ овог краја, и поред свих потешкоћа, није одустајао од намере да подигне велики храм на Пашином брду. Овај плац који је купљен 1939. године враћен је 1994. године године у посед Српске православне цркве.
Изградња храма је отпочета у априлу 2000. године по пројекту архитекте Љубице Бошњак. Патријарх Павле је 12. јуна 2005. године осветио новоподигнути храм посветивши га Преображењу Господњем.
У току је осликавање храма, ради се купола, а олтар и солеја су завршени. Предвиђена је изградња новог парохијског дома.
ХРАМ СВЕТОГ ЈОВАНА КРСТИТЕЉА НА ЦЕНТРАЛНОМ ГРОБЉУ
Црква Светог Јована Крститеља на Централном гробљу има релативно кратку историју. Први подаци који нам говоре о постојању богомоље на овом месту везани су за 1948. годину, од када функционише капелица посвећена Светом Јовану Крститељу, која је била смештена у једној соби гробљанске зграде за сахрањивање. Услови за реализацију овог плана су се полако остваривали заузимањем Његове Светости Патријарха Германа, чијом је заслугом 1968. године цела гробљанска зграда прешла у власништво Српске Православне Цркве. Зидана је у периоду од три године, уз непрекидно вршење богослужења и свих осталих обреда, да би се на крају изградњом звоника добила лепа и функционална парохијска и гробљанска црква. Завршену цркву је о храмовној слави 7. јула 1971. године осветио епископ марчански Данило у присуству патријарха Германа.
Првобитни иконостас, који је након ове цркве био једно време и у цркви Св. Марка, замењен је новим, изузетно значајним иконостасом који је израдио архитекта, сликар и универзитетски професор Григорије Самојлов. Овај иконостас је под заштитом УНЕСК-а. Алат којим је иконостас израђен у дуборезу направљен је од челичних отпадака и коњских потковица, а дрвена конструкција и подлога за иконе израђена је од храстових железничких прагова, нађених поред железничког колосека. Григорије Самојлов је овим својим делом желео да покаже Немцима културно богатство народа који су поробили.
Живопис је радила група уметника – Дарко Милојевић, Пера Вујовић, Милош Ровчевић на челу са Александром Живадиновићем.
ХРАМ СВЕТОГ ЈОВАНА ВЛАДИМИРА
Током 1994. године израђена је пројектна и техничка документација за изградњу храма који ће одлуком Патријарха Павла бити посвећен „светом великомученику Јовану Владимиру првом краљу српском, а уједно бити и спомен храм свим Србима изгинулим на путу правде Божије од нашег прапочетка до данас”. Освећен је 31. маја 1998. године.
Храм је пројектовала архитекта Љубица Бошњак у српско-византијском стилу. Придржавајући се црквених правила у градитељству, пројектовала је оригиналан храм, не копирајући ниједан који је до сад изведен. Иконостас у храму је израђен у дуборезачкој радионици Драгана Петровића из Београда и постављен је 2002. године. Посебно леп живопис храм светог Јована Владимира ставља у раван најлепших београдских цркава. Сликари Александар Живановић, Дарко Милојевић, Милош Рончевић и Петар Вујовић су осликавали цркву у периоду од 10. априла 2003. до 9. марта 2006. године у сарадњи са др Драганом Војводићем. Композиције „Лоза светих Срба” и „Небеска Србија”, која се налази у припрати храма светог Јована Владимира, са десне стране, су побудиле посебно интересовање, с обзиром на то да на овим композицијама налазимо значајне личности из српске историје, међу којима се налазе и наши савременици. Тако да међу архијерејима „Небеске Србије” међу осталима можемо видети и о. Јустина Поповића, Никодима Милаша, Петра Петровића Негоша, Патријарха Германа, док су као знаменити Срби осликани Вук Стефановић Караџић, Краљ Петар Карађорђевић, Стеван Стојановић Мокрањац, Милош Обилић, Никола Тесла, Вожд Карађорђе, Десанка Максимовић и трагично преминула током Нато бомбардовања девојчица Милица Ракић.
ХРАМ СВЕТЕ ТРОЈИЦЕ У КУМОДРАЖУ
Црква Свете Тројице у Кумодражу подигнута је 1924. године, у периоду када је ово београдско насеље на територији општине Вождовац почело нагло да се развија. Иницијатива за подизање храма на овом простору потиче од ктиторке Персиде Миленковић, која спада у ред највећих добротвора и задужбинара нашег народа новијег времена. Парохија кумодрашка је основана 1927. године. Црква је подигнута на Торлаку, на месту где је од почетка рата 1914. па све до септембра 1915. године био штаб одбране Београда и где су вођене велике борбе приликом наступања и повлачења аустријске војске. Освештао ју је епископ Михаило Урошевић 1924. године.
Саграђена је по пројекту архитекте Пере Поповића и Ж. Татића у духу српске средњовековне архитектуре. У порти цркве се налази споменик жртвама и јунацима Кумодрашким који су изгинули у претходним ратовима од 1912-1918. године као и мало гробље југозападно од улаза у цркву, на ком су сахрањени погинули на Сремском фронту.
ХРАМ СВЕТОГ КИРИЛА И МЕТОДИЈА У ЈАЈИНЦИМА
Имајући у виду да на потезу од храма светог Василија Острошког на Бањици па до Белог Потока нема цркве, а да се насеље шири, о. Димитрије Калезић који је опслуживао тадашње делове Кумодрашке парохије – Јајинце и Раковицу је, још 1988. године, затражио сагласност за градњу храма у Спомен – парку у Јајинцима имајући у виду значај подизања Спомен храма као комеморативног објекта на месту где се налази заједничка гробница преко осамдесет хиљада родољуба који су побијени током Другог светског рата. Освећење камена темељца је извршио епископ хвостански Атанасије Ракита 28. маја 2002. године. Архитектонско решење цркве је коауторско дело академика Бориса Подреке и професора Бранислава Митровића. За храм се може рећи да представља оригинално архитектонско дело, а не само копију српских средњовековних цркава. У храму се врши богослужење, мада је преостало још много радова до завршетка.
ХРАМ СВЕТЕ МИРОНОСИЦЕ МАРИЈЕ МАГДАЛИНЕ У БЕЛОМ ПОТОКУ
Црква Свете мироносице Марије Магдалине је подигнута 1883. године захваљујући добровољним прилозима и радом становника села. Посвећена је овој светитељки зато што је тај празник током XIX века била преслава села. Освећење цркве је извршио митрополит Михаило 1885. године.
Црква је конципирана као једнобродна грађевина у стилу рашке школе, са једном тространом апсидом. Првобитно је била без припрате и са кубетом изнад централног простора, да би 1939. године била дозидана припрата у обиму скоро половине постојеће цркве по пројекту архитекте Миомира Коруновића и Д. Андросова. Тада су и спољне фасаде добиле декорацију у плитком рељефу у стилу моравске школе. У порти је изграђена и нова звонара.
У црквеној порти се налази споменик ратницима из периода 1912-1918. године и белопоточанину Васи Чарапићу који је сахрањен уз северни зид цркве у манастиру Раковица. У Белом потоку се литија одржава прве суботе после празника свете Тројице.
ХРАМ СВЕТОГ АПОСТОЛА И ЈЕВАНЂЕЛИСТЕ МАРКА У ПИНОСАВИ
Планови за изградњу храма у Пиносави су, на иницијативу мештана, почели да се реализују 2003. године, а на други дан Ускрса наредне године је Његова Светост Патријарх српски Господин Павле освештао темеље будуће Цркве. Молитви се тада поред мештана Пиносаве прикључио и Престолонаследник Александар Карађорђевић.
Посао изградње пројекта цркве је поверен архитекти Предрагу Ристићу, а иконостас је осликао сликар Мирослав Лазовић.
Освећење крстова је извршено 21. септембра 2004. године, а на храмовну славу 2005. године је одслужена прва литургија. Од тада се богослужења редовно врше. У Пиносави се литија одржава првог четвртка после празника свете Тројице.
ХРАМ НЕРУКОТВОРЕНОГ ЛИКА ГОСПОДЊЕГ У ЗУЦУ
Камем темељац храма је осветио Његова Светост Патријах Српски Г. Павле 16. јуна 1991. године, уз саслуживање митрополита загребачко -љубљанског Г. Јована, више свештенства и ђаконства и у присуству мноштва народа.
Ово је први храм код нас који је посвећен Нерукотвореном Лику Господњем. Тако је одлучено, с обзиром да се Други дан Госпојине, 29. август, у Зуцама празнује као сеоска слава. У селу се овај дан назива Госпођино лице, а интересантно је да Зучани овако називају и цркву.
Архитектонско решење храма је израдио архитекта Малиша Живковић. Радови на изградњи су текли убрзано, тако да је већ 11. августа 2002.године, Патријарх Павле, уз саслуживање Митрополита Јована, извршио освећење цркве и парохијског дома, а прва архијерејска литургија је одслужена на дан храмовне славе 29. јуна 1994. године.
Храм је подигнут захваљујући прилозима мештана и других добротвора. Иконостас и део икона је даровало свештенство цркве св. Марка из Београда, а његову рестаурацију и престоне иконе је урадио сликар Аца Малић из Зуца.
Градња парохијског дома завршена је током 2002. године.
ХРАМ СВЕТЕ ТРОЈИЦЕ У РИПЊУ
Данашња црква посвећена Светој Тројици постоји од 1820. године. Место на коме је саграђена рипањска црква, везано је за значајан историјски догађај. Наиме, са тог места је вожд Карађорђе 1804. године покренуо војску командујући операцијом ослобођења Београда од Турака. Из доступних података може се рећи да је то најстарији храм на општини Вождовац.Рипањска црква – брвнара је подигнута као задужбина кнеза Милоша.
Нова црква Свете Тројице саграђена је у периоду од 1892-1894. године на истом месту. Фасаде су урађене у духу српске средњовековне архитектуре (мешавина рашке и моравске школе) са елементима романтизма.
Иконе старог иконостаса које су рађене 1824. године су постављене на дашчану преграду, као и друге иконе из 1830. и 1831. године. Бочне двери је осликао Анастас Константиновић 1830. године. Иконе у горњим зонама (празничне иконе и иконе апостола) су дело непознатог домаћег сликара из истог времена. Средишња композиција Силазак Св. Духа је настала нешто касније, вероватно средином XIX века.
ЦРКВА – БРВНАРА СВЕТОГ ДЕСПОТА СТЕФАНА ЛАЗАРЕВИЋА НА АВАЛИ
Патријарх српски г. Иринеј је на Бадњи дан 2016. године освештао крстове цркве у подножју споменика Незнаном јунаку, благосиљајући напоре верног народа Вождовца, који деценијама вредно ишчекује повратак светиње на месту где је некада био Жрнов град, који је утврдио деспот Стефан Лазаревић. Тиме је исправљена велика историјска неправда која је задесила средњовековни град Жрнов, једно од шест највећих утврђења у Србији, које су Срби подигли како би се одбранили од Османлија у време деспотовине, а које је минирао Краљ Александар.
Цркву брвнару пројектовао је ђакон Мирослав Николић у српско-византијском стилу, са уписаним крстом у основи, величине око 60 квадрата. Уз цркву се налази и звонара, палионица свећа и продавница сувенира што се све хармонично уклопа у планински амбијент Авале. Значајну подршку остваривању ове дугогодишње замисли пружили су челници Општине Вождовац на челу са председником Александром Савићем који су одобрили локацију, ажурирали све потребне дозволе и организовали заједно са надлежним парохом Владом Вићентијевићем донаторску вечеру како би се прикупила средства која недостају.