Предавање Виктора Лазића, директора Удружења за културу, уметност и међународну сарадњу АДЛИГАТ, и носиоца признања – Заслужни грађанин Општине Вождовац, о војводи Степи Степановићу:
“Нисмо се овде окупили да бисмо одали почаст једном војсковођи. Нити човеку који је са нејаком, сељачком војском успео да победи империју. Не, нисмо дошли овде да бисмо се дивили војничкој памети која је победила далеко јачег непријатеља.
Дошли смо овде да, преко једног века, упутимо загљај нашем претку, нашем деди, бркајлији, који је на Церу штитио и, у блату и крви одбранио своју децу и нас, своје унуке.
Знате ли да је војвода Степа најмање у свом животу био војвода и генерал?
Он је прошао све војне степене и звања. Био је полазник артиљеријске школе. Лош у математици и језицима. Затим каплар. Па поднаредник. Наредник већ у Првом српско-турском рату. Па ордонанс у штабу Шумадијске дивизије.
Цер, Цер па Цер! Степино име заувек ће бити везано за ову јунак-планину, као да се на њој родио и умро! А сви се рађамо и умиремо на местима важним за наше постојање, на бојним пољима, не само војним, већ на бојним пољима културе, уметности, знања. Али је Степа прошао целим овим Балканом уздуж и попреко са својом војском и својим карактером, личношћу, генијалношћу, добротом обележио многа места која нам ни не падају на памет када поменемо његово име.
У Другом српско-турском рату, Степа добија посебан задатак при заузимању Пирота. Чинило се да, услед јаких турских утврђених положаја, српска војска неће имати никакве шансе да приђе граду. Генерал Белимарковић формирао је посебан одред од три стотине изабраних војника да зађу иза леђа Турцима и да, у рану зору, изведу изненадни напад на бок једне јаке непријатељске утврђене тачке. Командант – потпоручник Степа Степановић!
Шта мислите да ли је Степа успео у свом задатку? Па, наравно! Обишао је, потпуно непримећен, јако турско утврђење и изненада га напао у рану зору. Одједном, непријатељ се, од победника, нашао опкољен!
За овај успех Степановић је одликован посебним орденом. Од свих одликовања које је добио у војничкој каријери, овај му је био омиљен због тога што је, како је сам волео да каже „први улетео у турски ров на челу обилазног одреда“.
Томе се Степа научио још раније, у Првом српско-турском рату, у бици за коју данас скоро нико не зна – за Пандрилски положај код Периша. Чинило се тада српској војсци да неће издржати нападе непријатеља. Поплашили се и официри, па улетели у ровове да се боре раме уз раме са обичним војницима, не дају непријатељу да их савлада. Та чињеница, да су сви једнаки у борби за отаџбину, да су сви спремни да погину али и да не одустану, подигла је страшно морал војсци која је од губтника постала победник. Научио је ту лекцију Степа одлично, али не мозгом већ срцем – и он и његови официри увек су били као рођена браћа сваком каплару.
А како и не би, кад је, током своје каријере, он најмање био војвода! Био је Степа и водник, пешадијски потпоручник, и командир вода, па официр вода.
У првој службеној оцени о његовом раду 1880. године, које је саставила трочлана комисија о Степи дају мишљење:
„Бистар. Даровитост показује у општој, а посебно историји српског народа. Карактера чврстог и предузимљивог, нарави доста бујне. Лако схвата и брзо се решава на дело (акцију) са добрим резултатима. Здрав, снажан, окретан и за практичну службу способан. Стрелац, јахач, пливач врло добар. По потреби може самостално да управља четом, зна врло добро и има начина да их на млађе пренесе. У осталим службеним правилима такође добар; за администрацију и вођење новчаних књига такође употребљив. Службу врши ревносно. Према млађима је строг и справедљив, према равнима дружеван, а према старијима смотрен и врло учтив.“
Степа је прошао више чинова у војсци него што је већина нас чула да постоји! Био је пешадијски капетан друге класе, био је приправник у главном ђенералштабу, ђенералштабни капетан треће, друге и прве класе, начелник штаба, професор историје и још десетак звања све до министра војног.
Један пензионисани генерал који је упамтио Степу као свог надређеног Пожеги, записао је:
„Душа нам је на нос излазила, али шта смо могли да учинимо када је Степа био увек први у касарни, а последњи одлазио из касарне; сваки ручак и вечеру је лично пробавао, а тешко куварима, и свима, ако јело није било укусно. Јесте тражио је од нас много, али је давао све. Војнике је пазио и чувао иако их је јурио као душмане. Ми смо га врло ценили и поштовали и волели смо да од њега научимо, али смо ипак једва чекали да испуни годину дана командовања и да буде премештен.“
Није Војводин живот само рођењем везан за Кумодраж. Током Колубарске битке његова Друга армија утврдила је фронт на линији Авала-Кумодраж. Велика битка одиграла се 14. децембра када је Степа напао непријатељске положаје на брду Торлак.
Дакле, овим нашим падинама и увалама, није се Степа само играо као дете, већ и борио као генерал. Зато је његов дух тако присутан, зато се чини да су све ове године пребрзо прошле, а да је он и даље ту, међу нама, негде сакривен зато што га хвалимо, а он се увек склањао када га хвале, усред битака био је први, али када су се славиле победе, остајао је код куће. „Може то и без мене“, говорио је.“
Док је водио победоносну битку за Једрене, Степа је непосредно водио ток напада са једног узвишења. Никола Аранђеловић, командир армијског телеграфа, о томе сведочи:
„Стојећи сам, као кип, ђенерал Степановић се сав пренео у ровове својих сељака и земљака седмопуковаца: Кумодражана, Мокролужана, Авалаца и Космајаца и с времена на вре удари дланом о длан и узвикне: — Браво синци моји, браво соколови моји.“
Нисам Вам рекао истину на почетку, и то сви знате. Окупили смо се ми овде и да се поклонимо пред великим војсковођом, и пред човеком који је са малом војском бацио империју на ноге. Али таквих војсковођа и таквих победа историја многих миленијума још је запамтила. Али је наше да памтимо нашег бркајлију, нашег мрког добродуха, нашег заштитника и на земљи и на небу. Човека због којег данас овде слободно стојимо и славимо победу уместо окупације.
Зато, сваки пут када прођете поред његовог споменика у Кумодражу, махните нашем деда Степи. Не дозволите да чак ни његов споменик буде сам. Његов Вас оштар поглед и војводска сабља и даље чувају од немани. Учините га поносним. Радите и учите вредно. Борите се сваки дан за напредак лични и народни. Нека Ваше прегалачке напоре и са неба бодри Степино: „Браво синци моји, браво соколови моји!“
Београд, 29.9.2020. године