Музеј Бањичког логора се налази у срцу наше Општине, али за његово постојање зна мали број грађана, тврде посетиоци који су кренули данас да први пут посете логор који је служио за кажњавање свих који су се усудили да се супротставе нацистичком окупатору у Другом светском рату у Београду. Посебно интересовање показали су ученици ОШ „Веселин Маслеша“ који су изостали са редовних тренинга и ваншколских обавеза како би исказали пијетет према жртвама овог логора који је био мучилиште у коме су нацисти затварали, тукли, мучили, злостављали и свакодневно убијали мушкарце и жене, старе и младе, па и децу, Србе, Јевреје и Роме. Испред зграде логора постављено је 1969. године спомен-обележје, рад Николе Коље Mилуновића, са стиховима Светозара Требјешанина, а том приликом отворена је и спомен-соба.
Логор је формиран 5. јула 1941. године у комплексу старе касарне 18. Пешадијског пука „Краљица Марија“ Војске Краљевине Југославије и био је највећи концентрациони логор у окупираној Србији током Другог светског рата. Командант логора је био немачки поручник Фридрих Вили, а на дужности заменика управника налазио се Радован Чарапић. Крај рата и улазак војника Црвене Армије у Београд натерао је Немце на повлачење, али и ужурбано спаљивање логорске архиве. Захваљујући Радовану Чарапићу, поједине књиге логораша су сачуване, а он лично је пустио на слободу заточенике. Са тешкоћом се може рећи колико заробљеника је боравило у логору, јер многи нису ни увођени у књиге. Стрељани и вешани су како у самом логору, тако и у Јајинцима. Логор је распуштен 3. октобра 1944. године.
Посетиоцима и ученицима школе је о размери страдања заточеника говорио је кустос Андреј Ћирић који их је водио кроз изложбене поставке. Посетиоци су видели собу за мучење, просторију у којој су у нехуманим условима боравили затвореници без хране и воде и предмете које су кришом израђивали од остатака тканине и дрвета, како би се ментално држали будним. Концентрациони логори служили су за изоловање, за брже и спорије уништавање стварних и потенцијалних политичких противника, као и појединих расних и националних скупина. Иако су идеолошки мотиви били примарни, бесплатна радна снага заточеника имала је велики привредни значај. Логораши су коришћени за рад док су били за то способни, а чим би постали неспособни за рад, уништавани су, без обзира на узраст. Концентрациони логори оличавају терор дефинисан као „коришћење страха ради владања” и служили су како за терор уништавања (геноцидни терор) усмерен на потпуну ликвидацију других националних, верских и етничких група, тако и за терор као начин владања, усмерен против противника у сопственом народу.
Стрељање заточеника из логора и затвора у Београду одвијало се до краја 1943. године на предратном војном полигону у селу Јајинци. Поједине, веће или мање групе логораша вођене су на стрељање ван Београда. Појединачне егзекуције вршене су и у самим затворима и логорима, на грудобрану и вешалима. Јеврејске породице и појединци су убијани у специјалном возилу, покретној гасној комори. Тела жртава су транспортована до Јајинаца и тамо полагана у масовне гробнице. Поред побројаних функција концентрационих логора Бањички логор је имао још једну. Наиме, ни у једној поробљеној европској земљи није била прописана квота по којој се за једног погинулог немачког војника стреља сто људи као у Србији. У том склопу Бањички логор је био једно од сабиралишта у коме су окупационе власти држале при руци таоце, којима су у свако доба могли да допуне сулуду квоту за стрељање – сто Срба за једног погинулог Немца, а педесет глава за једног рањеног немачког војника. То је била основна намера његових оснивача. А уз њу иду и оне остале: човека не треба само убити, већ га треба, у растојању од прозивке до прозивке, од смрти до смрти, до краја понизити, изнурити глађу и злостављањем, лишити свих оних знамења којима цивилизација штити човекову личност.
Кроз овај злогласни логор прошло је 250 хиљада људи, од чега је 30 хиљада стрељано на стратишту у Јајинцима.
Посетиоци су обишли родну кућу једног од највећих српских војсковођа и стратега српског народа, славног Степе Степановића у Кумодражу. Ученици ОШ „Веселин Маслеша“ су много тога знали када су дошли да обиђу родни дом Вождовчанина кога су уважавали српски и савезнички војници, а чија је војничка слава остала у аналима светске историје. У културно –историјском наслеђу Вождовца која су заштићена законом припада и Музејски комплекс родне куће војводе Степе Степановића у Кумодражу. Као непокретно културно добро и споменик културе, Комплекс чине кућа изграђена средином 19. века, амбар, помоћна просторија, двориште и воћњак. У кући у којој се 1856. године родио војвода Степа, налази се стална поставка Војног музеја са аутентичним експонатима из Првог светског рата и живота великог српског војсковође из свих ратова од 1876. до 1918. године. Војвода Степа, Министар војни и командант Армије је сматрао да се Отаџбини мора дати све, а да се од Отаџбине ништа не узима. Посетиоци су пажљиво обишли музејску поставку са фотографијама, новинским чланцима са говорима и текстовима великог српског војводе и факсимилом медаља које је освојио у војничкој каријери током које је непрестано истицао да дубоко верује у Васкрс своје Отаџбине и доброту и снагу малог и јуначког српског народа.