У оквиру манифестације Дани европске баштине на Вождовцу одржано је књижевно вече посвећено Драгославу Михаиловићу – писцу, романсијеру, сценаристи, драматургу и редовном члану Српске академије наука и уметности у Свечаној сали Општине Вождовац.
О роману „Кад су цветале тикве“ који доноси исповест Љубе Сретеновића, боксера са Душановца и прати његов живот и његову судбину, заинтересованим Вождовчанима говорили су, проф. др Даница Андрејевић – књижевна критичарка, Боро Драшковић – редитељ, Вања Булић – новинар, присуствовала је Андријана Русић – чланица Већа ГО Вождовац, а одломке из књиге казивао је Петар Михаиловић – драмски уметник.
„Ушавши у српску кжижевност још као зрео писац, својим нараторским првенцем „Фреде, лаку ноћ“, потом култним кратким романом „Кад су цветале тикве“ Драгослав Михаиловић је направио у нашој литератури нови поредак вредности и нашао се у првом прстену савремене српске прозе новог стила, тако смо је тада звали. Позната су залагања нашег писца да говор централне Србије постане нормативни књижевни језик. Осећа се да писац има високу идентификацију и емпатију према својим антихеројима, својим малим и великим људима. Човек са социјалног и егзистенцијалног дна и маргине друштва је главни лик у готово свим приповеткама и романима Драгослава Михаиловића“, закључила је Даница Андрејевић.
Редитељ Боро Драшковић рекао је да нико није сањао да ће ово дело бити забрањено, па макар и кроз представу.
„О педесетогодишњици забране представе „Кад су цветале тикве“, Драгослав и ја смо били у позоришном Музеју и слушали како је та представа постала мит, зачуђени како је могуће да једна представа потпуно измени, не само позоришну ситуацију, него и ситуацију људи који је доживљавају. Овај роман је био бестселер и никоме није пало напамет да забрањује књигу, али представа је забрањена. То говори пре свега о разлици у медијима, осим тога у доживљају гледалаца, као и како се један роман интерпретира“, рекао је редитељ Драшковић.
Ово је истовремено социјални и друштевни роман јер приказује судбине људи који су живели на периферији Београда с краја 40-их и почетка 50-их година 20. века. Роман је исприповедан у „ја“ форми, а главни лик, Љуба Сретеновић, осим што је главни јунак, он је и приповедач романа. Кроз његову визуру приказани су сви догађаји и ликови.
Јунак и његово порекло условили су да казивање буде једноставно. Дакле, језик романа је једноставан, улични, с многим примесама шатровачке лексике.