Милан Ђ. Милићевић (Рипањ, 4. јун 1831 — Београд, 4/17. новембар 1908) био је књижевник, редовни члан Српског ученог друштва, члан Академије наука у Петрограду, Југословенске академије знаности и умјетности у Загребу, члан Српске краљевске академије у Београду, председник Српског археолошког друштва и један од оснивача Српске књижевне задруге.
Rођен je у Рипњу код Београда, од родитеља Јована и Митре 1831. године. Похађао је основну школу у родном селу, а школовање наставио у Београду. После гимназије завршио је Богословију у Београду, и затим радио као државни чиновник у разним звањима: као учитељ основне школе у Лешници, па у Тополи, судски практикант у Ваљеву, а затим је био премештен у Београд где је службовао до краја живота и као писар.
Објавио је преко 100 књижевних наслова, различите тематике. Главно му је дело “Кнежевина Србија” из 1876. године. Јавља се 1867. године и као секретар Српског ученог друштва у Београду. Био је и један од чланова оснивача и члан прве Управе Српског археолошког друштва 1883. године. Био је и оснивач и члан Одбора Друштва Светог Саве 1886. године. Краће време уређивао је службене Српске новине, био је библиотекар Народне библиотеке и државни саветник. Уређивао је часопис „Школа“. Био је један од секретара Скупштине 1864. и Скупштине 1867. у Београду. Додељен му је Орден Таковског крста и Орден Светог Саве. По њему је названа основна школа на Вождовцу.