Hа данашњи дан пре 88 година рођен је у Нишу, између два светска рата, један од најдаровитијих југословенских  песника Бранко Миљковић (29.јануар 1934-12.фебруар 1961.године). Његова поезија, инспирисана француским симболистима, за живота га је поставила на пиједестал „Принц песника“, како га памте генерације.

После „нишких година“ током којих је завршио основну школу и чувену Прву нишку гимназију, долазе плодоносне стваралачке године у Београду, тачније на Вождовцу, у породичној кући Миљковића у улици  Ђорђа Кратовца 52. У свом кратком животу написао је све што је битно за његову поезију у својој соби, која постоји и данас, у питомом крају нашег Вождовца. 

Селидбом у престоницу и студијама филозофије на Филозофском факултету, долази до преломног искорака у његовој поезији која није прошла незапажено у књижевној јавности. Продор у београдски песнички круг започео је са осамнаест година, када му лист „Записи“ објављује прву песму. То су године када је партијска књижица Комунистичке партије била улазница за издаваче и промоцију чак и песника. Културна јавност га је игнорисала, а јавни пробој  дугује песнику Оскару Давичу који га на велика врата уводи у песнички свет Југославије. 

Инспирацију је налазио у симболима ватре, сумње, љубави и филозофске запитаности над смислом живота и смрти. У маленој собици, која је имала посебан улаз, писао је  прве збирке „Узалуд је будим“, „Ватра и ништа“, „Порекло наде“, „Крв која светли“. Преводио је страну поезију са руског и француског језика, објављивао је есеје и критику.

У дворишту скромне куће на Вождовцу, под сеном дрвећа, Бранко Миљковић и песници познати као неосимболисти – Милован Данојлић, Миодраг Павловић, Велимир Лукић, Васко Попа и други окупљали су се, читали своју поезију и на свој начин мењали стварност. 

Умро је под неразјашњеним околностима у Загребу.