Милан Ђ. Милићевић (Рипањ, 4. 06. 1831 – Београд, 4. 11. 1908), књижевник. Између 1845. и 1850. завршио је Богословију, а од 1850. до 1899. био је државни чиновник. Управник Народне библиотеке постао је 1886. Био је један од оснивача Друштва српске словесности и Српске књижевне задруге. Неко време је био секретар, па председник Српске краљевске академије (1896–1899). Био је члан АН у Петрограду од 1877, ЈАЗУ од 1879. Такође је био председник Чупићеве и Коларчеве задужбине. Образовао се понајвише сам. У политици је био конзервативац и један од оснивача Напредне странке. Објавио је читав низ педагошких списа, нарочито док је уређивао лист Школу (1868–1876), али је и у томе био самоук. Најпознатији радови из истроиографије су му Кнез Милош у причама и Карађорђе у говору и твору, а у овој области најзначајније дело је Поменик знаменитих људи у српскога народа новијега доба, где је обрадио око 180 биографија познатих српских научника, културних радника и знаменитих историјских личности. Кнежевина Србија (1876) и додатак Краљевина Србија (1884) су историјско-географска дела где је дат приказ целе ондашње Србије са топографским подацима, описом старина и локалних предања. Ту је сабрано обиље материјала данас драгоценог за историју, историјску географију и етнологију. Кнежевина Србија, по обиму материјала који је сакупљен у њој, представља једно од најзначајнијих српских научних дела у 19. веку. Основна школа на Вождовцу у Улици Боривоја Стевановића 27а, носи његово име.