Kada su se u blatu naši preci u seljačkim nošnjama, u opancima i obojcima, dohvatili oružja, znali su da idu na moćnog neprijatelja. Nisu mislili da će izgubiti, ali se, bogami, ni pobedi nisu nadali. Krenuli su da brane pravdu, nejaki ali podignute glave.
Prvi među njima bio je Vojvoda Stepa.
Ko je našem pradedi, dok je hodao preko albanskih gudura, preko zaleđenih vrhova, gladan i žedan, napadan i od ljudi i od prirode, ko mu je čuvao leđa? U toj tragediji, u toj borbi za pravdu i slobodu, odavno nema više mog pradede. Sve te stotine hiljada ljudi koji su se borili na Ceru i Kolubari, koji se prelazili albanske planine jedan su jedini, naš zajednički pradeda, a predvodio ih je jedan jedini naš kralj Petar Prvi i pod njegovim skutom skroman a veličanstven, skrhan a nepobediv, brižan a neustrašiv Vojvoda Stepa.
Ni te albanske gudure koje pređoše naši preci, nisu danas albanske gudure. To je simbol svih nevolja, to je jedinica u dnevniku, to je rupa na putu, to je nesloga i svaka nesreća koja nas zadesi.
Veliki nam je amanet ostavio vojvoda. Da budemo svesni i dostojni sami sebe. Da pobeđujemo u neravnopravnim bitkama. Nekada Austrijance, a danas da osvajamo znanje. Nekada oružjem, a danas kulturom. Vreme će svakome od nas doneti nova bojišta, ali će poruka Vojvodeostati ista: hrabro i smireno, pravedno i strogo prema sebi i drugima, na dobrobit otadžbine.
Ne verujem u smrt Vojvode Stepe! Mogu samo da obeležavam i slavim njegov život. Takav život koji i posle 90 godina sve nas okuplja i obuzima, sve nas greje i napaja hrabrošću, nadom, ljubavlju prema otadžbini i jednim prema drugima. Stepa se o svakom svom vojniku brinuo, iako je bio veoma strog. Tokom najžešćih borbi silazio je u rov, hrabrio i tešio svoje junake. Da je danas među nama, kao nekada po rovu, zalazio u đačke klupe, proveravao da li ste naučili lekcije, odlazio u fabričke hale i govorio radnicima da izdrže. Postoji mnogo načina da se voli otadžbina i da se za nju bori.
Nisu Stepu za života svi voleli. Čak je bila i jedna vojnička pobuna protiv njegove stroge discipline. Iz toga naučite: neće vas svi voleti. Nekada će vas, na pravdi Boga, napadati, kinjiti, vaše uspehe ignorisati. Neka to bude jedino razlog da još više radite i da vaše zasluge vekovi pamte.
Nije Vojvodin život samo rođenjem vezan za Kumodraž. Tokom Kolubarske bitke njegova Druga armija utvrdila je front na liniji Avala-Kumodraž. Velika bitka odigrala se 14. decembra kada je Stepa napao neprijateljske položaje na brdu Torlak.
Dakle, ovim našim padinama i uvalama, nije se Stepa samo igrao kao dete, već i borio kao general. Zato je njegov duh tako prisutan, zato se čini da je 90 godina prebrzo prošlo, a da je on i dalje tu, među nama, negde sakriven zato što ga hvalimo, a on se uvek sklanjao kada ga hvale, usred bitaka bio je prvi, ali kada su se slavile pobede, ostajao je kod kuće. „Može to i bez mene“, govorio je.
Mogao se Stepa prezivati Todorović, kao što mu se prezivao deda Stepan, po kojem je poneo ime Stepanović. Mogao se prezivati Jovanović, Mihailović, Petrović… Ili se on tako danas preziva? Svako od nas pomalo je Vojvoda Stepa.
Tri razreda osnovne škole završio je u kumodraškoj školi. Jedan đak, nalik vama, verovatno i smušeniji i lošiji od vas, sa slabim ocenama iz matematike i stranih jezika, pobedio je imperiju i zadužio pokolenja! Zato nemojte misliti da Vi nešto ne možete! U vašem srcu su hrabrost i prilike, u vašim srcima posle devedeset godina živi Stepa Stepanović. Ne zaboravite da mu 27. aprila upalite sveću.
Kažu da je, kada je Stepa čuo da se neprijatelj panično povlači, rekao je svojim vojnicima: „Vidite kako je teško ratovati protiv Švabe. Kad beži, ne možeš ga stići!“ Upravo tako juriti i Vi vaše neprijatelje, rešavajte svoje životne probleme.
Vojvoda je kod kuće nosio običnu vojničku uniformu, pa se dešavalo da ga prolaznici ne prepoznaju. Jednom je tako sekao drva u dvorištu, kad se pojavi znatiželjni prolaznik u upita ga: „Pomoz Bog, stari, je li ovo kuća Vojvode Stepe?“
„Jeste.“
„ A ti mu stružeš drva?“
„Stružem, šta ću“, ne otkriva se Stepa.
„Pošto si pogodio?“, zanimalo je prolaznika.
„Pa… nisam pogađao. Kod njega radim stalno, pa koliko mi da…“, odgovori Stepa.
„Ako, ako, imaš koga i da služiš. Ja bih mu i za džabe radio“, dobaci mu seljak i ode.
Ne morate raditi džabe sa Stepu, ali radite za sebe.
Slava Vojvode Stepe pročula se svetom, pa su mu se divili mnogi državnici. Čak su i sve američke novine pisale o njegovoj slavnoj pobedi. Zato sam izabrao nekoliko misli Džona Kenedija, za koje mislim da odgovaraju i životnim porukama Vojvode Stepe:
Moramo iskoristiti vreme kao alat, a ne kao kauč.
Ljudski um je naš osnovni resurs.
Oprostite svojim neprijateljima, ali nikad ne zaboravite njihova imena.
Napori i hrabrost nisudovoljni bez svrhe i smera.
Čovečanstvo mora da stavi tačku na rat, pre nego što rat stavi tačku na čovečanstvo.
Slava mu!
(Govor Viktora Lazića na svečanoj akademiji povodom obeležavanja 90 godina od smrti vojvode Stepe Stepanovića)