Када су се у блату наши преци у сељачким ношњама, у опанцима и обојцима, дохватили оружја, знали су да иду на моћног непријатеља. Нису мислили да ће изгубити, али се, богами, ни победи нису надали. Кренули су да бране правду, нејаки али подигнуте главе.
Први међу њима био је Војвода Степа.
Ко је нашем прадеди, док је ходао преко албанских гудура, преко залеђених врхова, гладан и жедан, нападан и од људи и од природе, ко му је чувао леђа? У тој трагедији, у тој борби за правду и слободу, одавно нема више мог прадеде. Све те стотине хиљада људи који су се борили на Церу и Колубари, који се прелазили албанске планине један су једини, наш заједнички прадеда, а предводио их је један једини наш краљ Петар Први и под његовим скутом скроман а величанствен, скрхан а непобедив, брижан а неустрашив Војвода Степа.
Ни те албанске гудуре које пређоше наши преци, нису данас албанске гудуре. То је симбол свих невоља, то је јединица у дневнику, то је рупа на путу, то је неслога и свака несрећа која нас задеси.
Велики нам је аманет оставио војвода. Да будемо свесни и достојни сами себе. Да побеђујемо у неравноправним биткама. Некада Аустријанце, а данас да освајамо знање. Некада оружјем, а данас културом. Време ће свакоме од нас донети нова бојишта, али ће порука Војводеостати иста: храбро и смирено, праведно и строго према себи и другима, на добробит отаџбине.
Не верујем у смрт Војводе Степе! Могу само да обележавам и славим његов живот. Такав живот који и после 90 година све нас окупља и обузима, све нас греје и напаја храброшћу, надом, љубављу према отаџбини и једним према другима. Степа се о сваком свом војнику бринуо, иако је био веома строг. Током најжешћих борби силазио је у ров, храбрио и тешио своје јунаке. Да је данас међу нама, као некада по рову, залазио у ђачке клупе, проверавао да ли сте научили лекције, одлазио у фабричке хале и говорио радницима да издрже. Постоји много начина да се воли отаџбина и да се за њу бори.
Нису Степу за живота сви волели. Чак је била и једна војничка побуна против његове строге дисциплине. Из тога научите: неће вас сви волети. Некада ће вас, на правди Бога, нападати, кињити, ваше успехе игнорисати. Нека то буде једино разлог да још више радите и да ваше заслуге векови памте.
Није Војводин живот само рођењем везан за Кумодраж. Током Колубарске битке његова Друга армија утврдила је фронт на линији Авала-Кумодраж. Велика битка одиграла се 14. децембра када је Степа напао непријатељске положаје на брду Торлак.
Дакле, овим нашим падинама и увалама, није се Степа само играо као дете, већ и борио као генерал. Зато је његов дух тако присутан, зато се чини да је 90 година пребрзо прошло, а да је он и даље ту, међу нама, негде сакривен зато што га хвалимо, а он се увек склањао када га хвале, усред битака био је први, али када су се славиле победе, остајао је код куће. „Може то и без мене“, говорио је.
Могао се Степа презивати Тодоровић, као што му се презивао деда Степан, по којем је понео име Степановић. Могао се презивати Јовановић, Михаиловић, Петровић… Или се он тако данас презива? Свако од нас помало је Војвода Степа.
Три разреда основне школе завршио је у кумодрашкој школи. Један ђак, налик вама, вероватно и смушенији и лошији од вас, са слабим оценама из математике и страних језика, победио је империју и задужио поколења! Зато немојте мислити да Ви нешто не можете! У вашем срцу су храброст и прилике, у вашим срцима после деведесет година живи Степа Степановић. Не заборавите да му 27. априла упалите свећу.
Кажу да је, када је Степа чуо да се непријатељ панично повлачи, рекао је својим војницима: „Видите како је тешко ратовати против Швабе. Кад бежи, не можеш га стићи!“ Управо тако јурити и Ви ваше непријатеље, решавајте своје животне проблеме.
Војвода је код куће носио обичну војничку униформу, па се дешавало да га пролазници не препознају. Једном је тако секао дрва у дворишту, кад се појави знатижељни пролазник у упита га: „Помоз Бог, стари, је ли ово кућа Војводе Степе?“
„Јесте.“
„ А ти му стружеш дрва?“
„Стружем, шта ћу“, не открива се Степа.
„Пошто си погодио?“, занимало је пролазника.
„Па… нисам погађао. Код њега радим стално, па колико ми да…“, одговори Степа.
„Ако, ако, имаш кога и да служиш. Ја бих му и за џабе радио“, добаци му сељак и оде.
Не морате радити џабе са Степу, али радите за себе.
Слава Војводе Степе прочула се светом, па су му се дивили многи државници. Чак су и све америчке новине писале о његовој славној победи. Зато сам изабрао неколико мисли Џона Кенедија, за које мислим да одговарају и животним порукама Војводе Степе:
Морамо искористити време као алат, а не као кауч.
Људски ум је наш основни ресурс.
Опростите својим непријатељима, али никад не заборавите њихова имена.
Напори и храброст нисудовољни без сврхе и смера.
Човечанство мора да стави тачку на рат, пре него што рат стави тачку на човечанство.
Слава му!
(Говор Виктора Лазића на свечаној академији поводом обележавања 90 година од смрти војводе Степе Степановића)