Авала у прошлости
Авала је за само 11 метара надвисила граничну висину од 500 метара изнад које се неко узвишење сврстава у планине. Али, ако је за мало надвисила висину која би је уврстила међу брда, Авала има положај који је од давнина ову ниску планину чинио стратешки важном.
Одувек је била важна свима који су желели да имају контролу пловидбе Дунавом и најважнијих копнених путева на Балкану. Због тога су сви, који су вековима владали овим просторима, на врху Авале имали своје војно утврђење.
Први познати градитељи утврђења на Авали били су Келти, а на њиховим основама Римљани су подигли своје утврђење, важно за контролу римских путева и једне од најстаријих римских граница на Дунаву. На истом месту деспот Стефан Лазаревић, утемељитељ Београда као главног града Српске деспотовине, подиже град Жрнов, којег су након пада ове српске средњовековне државе под Османско царство, преузели нови освајачи и тек у 18. веку га препустили зубу времена.
Поред важног стратешког положаја Авала је за људе који су владали овим просторима била још важнија по рудном богаству које је експлоатисано у периоду од чак седам миленијума – још од времена почетка винчарске културе. У ходницима најстаријег авалског рудника „Шупља стена“, у којем су ископавани олово и жива, пронађени су остаци из времена неолита. Овај рудник, затворен 1972. године један је од најстаријих рудника у Европи. Посебно је био значајан што се из живине руде цинобарита добијала драгоцена боја цинобер.
У подножју Авале налази се и рудник олова и цинка „Црвени брег“, затворен педесетих година прошлог века, у којем се налазе остаци рударења из римског доба, па се основано предпоставља да је овај рудник стар најмање две хиљаде година. Због миленијумски дуге традиције у копању руде олова, цинка и живе Авала се с правом може назвати колевком металургије. Минерал плавозелене боје пронађен на овој планини назван је по њој – Авалит .
Авала данас
Авала предсатвља северни крај шумадијске греде, која се од планине Рудник протеже кроз Шумадију и представља развође између сливова Саве и Дунава. Крајем 2007. године Авала је проглашена заштићеним природним добром. На заштићеном подручју има око 600 биљних врста од којих су многе лековите, а неке биљке представљају природне реткости (зановет, златан и зеленика). Авала је добро пошумљена самониклим дрвећем, а једним делом је под засађеном боровом шумом. Једно је од омиљених излетишта Београђана и туриста.
Бајфордова шума
„Бајфордова шума“ се простире на преко 40 хектара, сврстава се у заштићено подручје треће категорије, а назив је добила по режисеру, сценаристи и глумцу Тимотију Џону Бајфорду, који је био глави иницијатор стављања шуме на Бањици под заштиту.
Парк-шума простире се поред Булевара ослобођења дужином од 2300 м, има велику биолошку вредност, повољан географски положај, богату флору и фауну и станиште је за око 70 врста птица станарица и селица. Око 35 врста птица се овде гнезди или повремено бораве у крошњама високог дрвећа, шибља и зељастог биља, међу њима су зелена жуна, мали славуј, шумска сова и велики детлић.
Вегетација је бујна, најзаступљеније дрвеће су јавор, храст лужњак, топола и багрем, други спрат вегетације чине глог, багрем, граб, јасен, орах, зова и леска, а од приземне флоре највише је бршљана, гљива и маховине. Ласица, кртица, веверица и шумски миш су међу најчешћим сисарима који настањују Шуму.
Бањички поток простире се централним делом Шуме, а испред улице Павла Јуришића Штурма свој ток наставља испод земље. Некада је Бајфордова шума носила име Титов гај, а касније Бањичка шума.
Поред Авале, Бајфордове шуме и Степиног гаја, вождовачка општина је богата парковима Шумице, Падине, парк на Централном гробљу, Спомен-парк Јајинци, Вождовачки парк , Toрлачка шума и други паркови.