Бројна археолошка налазишта из периода праисторије, антике и средњег века на Вождовцу сведоче о животу на овим просторима.
Два локалитета су проглашена за археолошка налазишта од значаја за РепубликуСрбију: Локалитет Стрелиште – Бањица где су крајем 19. века константовани остаци античких гробова и Локалитет Аутокоманда – где су пронађени остаци праисторијских и средњeвековних слојева.
Крајем 19. и почетком 20. века у предграђима и на друмовима који воде у варош подизане су кафане и механе. Тако је 1870. године на простору данашње Аутокоманде трговац Никола Стефановић подигао једну механу. Око ње и дуж тадашњих друмова – Крагујевачког и Кумодрашког, на левој обали Мокролушке реке, никло је насеље названо „Код Стефановића механе“ и „Стефановића плац“.
У току опсаде београдске тврђаве 1806. године, Карађорђе је на овом простору имао једно време свој логор одакле је, са места где је данас вождовачка црква, кренуо у ослобађање Београда од турске власти. Због тога су становници овог предграђа почели да га називају – Вождово насеље. Име је 1904. године, приликом обележевања 100 година од Првог српског устанка, постало и званично, а касније, током времена насеље је добило назив Вождовац.
Министарство војске је крајем 19. века откупило Стефановићево имање, па су уместо механе подигнути објекти за смештај топова, због чега је овај простор назван – Топовске шупе. После Првог светског рата на овом месту биле су смештене ауто-јединице које су стигле са Солунског фронта и радионице које су служиле за поправку аутомобила, а касније и центар моторизоване бригаде војске. Назив Аутокоманда који је и данас у употреби „одомаћио се“ међу становништвом 50-тих година 20 века.
Водовод и електрична мрежа на Вождовац су стигли 1912. године, а први трамвај кренуо је од Славије ка Вождовцу 1926. године.
У архивима је забележено да су на Вождовцу 1896. године биле изграђене 42 куће, а 1914. године – 95 домова у којима је живело око 600 људи.
Становништво се углавном бавило пољопривредом и млекарством, а забележено је да се у улици Војводе Степе налазило 20 занатских радњи (ковачи, колари, поткивачи), неколико механа и три циглане.
Пољопривреда која је до Првог светског рата чинила 95% привреде, између два рата стагнира. Привреду чине углавном занатлије, ситни трговци и кафане. Фабрика за прераду гвожђа код Аутокоманде, највећи је привредни објекат (са 176 радника). Поред ње постоји још неколико већих радионица за прераду коже и обуће, столарија и слично. Године 1935. подигнут је Расадник цвећа на Авалском путу.
Између два рата, 1931. године, почела је планска изградња Чиновничке колоније, а јужније од ње, настало је и Предграђе краљице Марије. У истом периоду настала су и вождовачка насеља Пашино брдо, Душановац и Маринкова бара.
НАСЕЉА НА ВОЖДОВЦУ
На територији Градске општине Вождовац постоје 24 месне заједнице и 36 насеља. Подавалска насеља Бели Поток, Зуце, Јајинци, Кумодраж село, Пиносава, Раковица село и Рипањ много су старија од оног дела који се од настанка сматрао градским ткивом.
Бањица je била насеобина у праисторији, о чему сведоче многобројна налазишта, а средином 19. века према архивским подацима на Бањици је било тридесетак кућа. Назив је настао од малог села Бање које се налазило поред Бањичке реке, а изградњом Крагујевачког пута насеље се шири на брдо међу винограде и воћњаке. Прва Основна школа „Бањица“ сазидана је 1907. године, а реновирана је и дограђена 1933. године.
После рата насеље је урбанизовано, изграђени су стамбени блокови и солитери чиме су угашени и исцрпљени извори воде којима је Бањица била богата. Ширењем, Бањица је постала део градског насеља – што је и данас.
Насеље Браће Јерковић названо је по народним херојима браћи Јерковић – Душану и Небојши, учитељима из Срема који су погинули у Другом светском рату.
Насеље је грађено је у од 1966-68. године. Подигнуто је на падини од улице Браће Јерковић према Заплањској улици. У периоду између 1969 – 1974. године изграђен је други део насеља.
Чиновничка колонија замишљена је као насеље за државне службенике. Изграђена је 1931/32. године. Чиновничка колонија на Вождовцу данас се простире се између улица Војводе Степе, Булевара ослобођења, школе „Карађорђе“ и Вождовачке цркве. Све улице и данас су задржале исти положај као и пре рата.
Аутокоманда настала на месту насеља „Код Стефановића механе“ данас је позната као саобраћајна петља. Некада је на том месту био ђерам, а касније трошаринска станица на којој су наплаћиване таксе за продају робе у вароши. На месту где се некад налазио нацистички логор „Топовске шупе”, у Табановачкој улици, 27. јануара 2007. године откривeна je спомен-плоча и отворен спомен-парк страдалим Јеврејима и Ромима у Другом светском рату.
Између два рата, на углу Улице војводе Глигора (Устаничка улица) и Господара Вучића налазила се циглана неког Тешића. Када је престала са радом претворена је у јавно купатило које се у жаргону називало Тешића купатило.
Насеље Шумице названо је по градској шуми која се налази у срцу насеља које је настало у периоду од 1963. до 1967. године. У парку се налази спортски центар „Вождовачки центар – Шумице“ који уз трим стазе и теретане на отвореном у парку представља оазу за спортисте и рекреативце.
Душановац је назив добио по политичару Душану Спасићу, који је на свом имању сазидао летеиковац за одмор. Он је веома много учинио својим залагањем да се ово насеље уреди и улепша, па су мештани овај крај почели да називају Душановац. Почетком 20. века ту су углавном живели ковачи, кројачи, механџије, трговци и фијакеристи и било је око 40 становника овог краја насталог уз Мокролушки поток (данас улица Стефана Првовенчаног, Ауто-пут). Прва школа отворена је 1927. године, обданиште 1932, а Женска занатска школа Душановац-Вождовац, основана је 1935. године. Један од најважнијих догађаја тог времена био је отварање биоскопа „Боби“ у Улици војводе Григора, данашњој Устаничкој.
Пашино брдо име носи по београдском везиру Сулејман –паши. Након што је предао београдску тврђаву кренуо је са породицом за Цариград, али је недалеко од Пашиног брда био посечен од устаника, 1807. године.
Први становници дошли 1921. године када су настале и прве улице и главне саобраћајнице у насељу. Уз Чубурски поток направљен је Јужни булевар, Господарски друм (Улица господара Вучића) повезивала је Крагујевачки друм (Булевар ослобођења) са Смедеревским друмом (Булевар краља Александра), док је Улица престолонаследника Петра (Максима Горког) спајала Душановац са центром. Уз званичан статус предграђа насеље је добило назив „Предграђе војводе Степе“, али се међу Београђанима свакодневно употребљавао стари назив- Пашино брдо.
Маринкова бара је насеље које се протеже се од Душановца до Централног гробља. Тај део града је у 19. веку припадао обор-кнезу Маринку Маринковићу, као и шуме, ливаде и брежуљци у околини, па је по њему читав крај добио име. Насеље је настало између два рата и населили су га претежно сиромашни досељеници. Званичан назив био је „Предграђе Петра Мркоњића“ и у њему је било око 600 кућа. Прва школа подигнута је 1935. године а названа је по писцу Браниславу Нушићу, који је и сам присуствовао отварању Школе.
Насеље Медаковић име је добило по историчару, новинару и дипломати из 19. века Милораду Медаковићу. Налази се између аутопута Београд-Ниш и насеља Коњарник са једне стране и насеља Браће Јерковић са друге стране. Изграђено је 70-тих и 80-тих година 20. века и подељено на Медаковић 1, 2 и 3 и Медак Падину.
Насеље Степа Степановић подигнуто је 2012. године на простору комплекса војне касарне „Степа Степановић“. Налази се 6 км од центра Београда између улица Војводе Степе и Булевара Пека Дапчевића (бивша Кумодрашка улица) од Трошарине до насеља Кумодраж 2. У зградама су груписане у седам целина живи око 13 хиљада становника.
Бели Поток, родно место Васе Чарапића, настао je у другој половини 18. века али се у неким записима спомиње и два века раније. Према легенди назив је добио по потоку на коме су девојке белеле платно. Гледано са Авале изгледало је као да је цео поток бео па су га тако и звали, као и насеље поред потока. Друга легенда каже да је на пољима уз поток расло бело жито па отуда и назив места- Бели Поток.
Подавалско село Зуце настало је у 16. веку, када се спомиње као Торлок, а масовно је насељено за време Милоша Обреновића. Тада је у селу било 31 домаћинство,а људи су се бавили пољопривредом, узгајали су пшеницу, кукуруз и винову лозу. Прва школа подигнута је 1900. године, а нова зграда која постоји и данас 1959. године.
Јајинци се, такође, први пут помињу у турском попису из 1528, а 1717. године и у аустријским пописима Београдског дистрикта.
Верује се да је Кумодраж, у коме је рођен велики српски војсковођа војвода Степа Степановић, веома старо насеље. Развој се може пратити од римског доба, кроз археолошке и писане изворе, преко средњег века до данас. Према неким изворима настало је на изворишту Кумодрашке реке, а према другом предању име је добило по неком Кумодрагу. Извори наводе да је у Кумодражу у 19. веку постојала општина и општински суд.
Пиносава се налази на косини у подножју Авале и пружа се према северозападу. До попловине 16. века спомиње се као село Колари, а након тога као Пиносава. Претпоставља се да је име изведено од латинске речи пинус-бор или – венац, лађа, због веначког изгледа авалског краја.
Писани извори говоре да је у првој половини 18. века, у селу је било 9 кућа, а број житеља се током годинас увећавао углавном због досељавања. Прву школу Пиносава је добила 1907. године.
Село Раковица се налази између Јајинаца и Авале на Крагујевачком путу настало је на изворишту и горњем току Раковичког потока за који је везан и назив села. Прича се да је у потоку било доста ракова, па је и село које је ту никло добило исто име. У средњем веку изграђен је манастир крај Цариградског (касније Крагујевачког) друма и то између 1377. и 1385. године.
Рипањ се налази 25 километара јужно од Београда у подножју планине Авале и по пространству је највеће село у Србији. Име је, претпоставља се, добио по великој стени Рипа. У време римске владавине у Рипњу је вађена руда живе и сребро,а касније су Саси населили крајеве у потрази за рудама. Постоји много трагова старијих насеља која су овде постојала у различитим историјским епохама. Прва школа и прва црква саграђене су 1824. године.