ИСТОРИЈА ОПШТИНЕ

НАСТАНАК НАСЕЉА И ЊЕГОВО ИМЕ

Крај  19. и почетак 20. века наговештавају настанак данашњег насеља и општине Вождовац. Око 1870. године,  са леве стране Мокролушке реке, која је одавно, као део београдског канализационог система, „сишла“ под земљу,  на простору данашње Аутокоманде, трговац Никола Стефановић изградио је механу. Убрзо потом, у њеној околини, дуж Крагујевачког и Кумодрашког пута и између њих, никло је мало насеље чије је прво име било – „Код Стефановића механе“.

Сећајући се да је управо из њиховог краја, са места где је данас вождовачка црква, Карађорђе 1806. године кренуо у победоносни поход на београдску тврђаву, житељи новонасталог предграђа спонтано су почели да користе име – Вождово насеље. Оно је 1904. постало и званично да би се током времена обликовало у Вождовац.

Насеље се најпре ширило, не према Београду, већ према Кумодражу што је, вероватно, условила нижа цена грађевинског земљишта за све већи број људи који су, а нарочито после изградње пруге Београд-Ниш, почели да долазе у Београд и у њему трајно остајали.

Већ крајем 19. века Стефановићево имање откупило је Министарство војске. Уместо механе подигнути су објекти за смештај топова па је народ овај простор почео да означава као – Топовске шупе, што се и задржало све док топове нису заменили аутомобили.

istorija-opstine-vozdovac

Вождовчани 1912. године добијају електричну енергију и водовод, а 1926. од Славије ка Вождовцу кренуо је трамвај. Док су 1896. године регистроване само 42 вождовачке куће, пред Први светски рат овде је живело око 600 људи у 95 домова. У време када је грађен Авалски пут, 1927. године, између данашњег Булевара ослобођења и Булевара војводе Степе, уз кредите Хипотекарне банке, почела је планска изградња Чиновничке колоније, а јужније од ње настало је и Предграђе краљице Марије. У периоду између два светска рата, никла су и вождовачка насеља Пашино брдо, Душановац и Маринкова бара.

ОПШТИНА И ЊЕНИ СИМБОЛИ

Када је 1856. године, у време административно-територијалног организовања српске државе, формиран Врачарски срез, у његовом саставу била је целокупна територија данашње општине Вождовац, изузев Зуца и Рипња.

Непун век касније – 1952. године, у оквиру реорганизације Београда који је до тада био подељен на рејоне (некадашње квартове), формирају се општине, а међу њима и данашња Градска општина Вождовац. Том приликом у њен састав улазе дотадашњи 6. и део 7. београдског рејона.

Три године потом, јула 1955. године, вождовачкој општини прикључени су Бели Поток, Јајинци, Кумодраж, Пиносава и Раковица село, у току 1957. Пашино брдо и Душановац, а нешто касније и Зуце. Почетком 1960. Вождовцу је прикључен и Рипањ. Тиме су формиране данашње границе општине.

Грб Градске општине Вождовац усвојен је 1993. године. Два горња поља штита подсећају на грб Србије и Шумадије који су се налазили на устаничкој застави и печату вожда Карађорђа по коме општина носи име. Поље са двоструком ружом асоцира на зелене вождовачке површине.

Десни држач штита је црни вепар – хералдичко знамење Шумадије, чија је Вождовац северна капија. Држачи носе заставе Београда и Карађорђевих устаника, а у у грб су уткане и боје српске заставе.

Општинска слава је Свети Андреј Првозвани који се обележава 13. децембра.

НАСЕЉА И МЕСНЕ ЗАЈЕДНИЦЕ

На територији Градске општине Вождовац постоје 24 месне заједнице и 36 насеља, при чему су некадашњи атрибути у међувремену изгубили првобитна значења, не само због тога што су стара сеоска насеља постала део градског ткива већ и због тога што се у великом и модерно организованом граду више не може говорити о центру, периферији и предграђима,  јер је реч о метрополи са више међусобно добро повезаних центара.

Подавалска села су: Бели Поток, Зуце, Јајинци, Кумодраж (село), Пиносава, Раковица (село) и Рипањ. Карактеристично је да су некадашња сеоска насеља много старија од оног дела који се од настанка сматрао градским ткивом. Бањица, на пример, потиче још из праисторијског периода. Током прохујалих векова нестајала је и поново настајала, а средином 19. столећа забележена је као насеље са тридесетак кућа, 136 становника и 28 пореских обвезника. Данас је то модерно градско насеље.

Бели Поток, родно место Васе Чарапића, вероватно је настао у другој половини 18. века, али се у турским тефтерима насеље помиње још у првој половини 16. столећа, додуше са само десетак домова. Данас је овде преко 1.100 домаћинстава и више од три и по хиљаде становника.

И Зуце се помиње у турском попису из 1561. године, а према предањима, словенско насеље овде је настало још у 14. веку. Бржем развоју овог и околних подавалских села допринела су масовна досељавања са разних страна у време кнеза Милоша Обреновића и касније. Јајинци се, такође, први пут помињу у турском попису из 1528, а 1717. године и у аустријским пописима Београдског дистрикта.

Кумодраж, у коме је рођен велики српски војсковођа војвода Степа Степановић, ако је веровати предањима, веома је старо насеље. У турским катастарским пописима 1530. године у овом селу је регистрована 21 кућа. Непун век и по касније – 1866. године, у Кумодражу је 66 кућа, 95 „пореских глава“ и око 500 становника. Село тада већ има општину и општински суд.

Раковица, село испод цариградског, а касније крагујевачког пута, у турским изворима из 16. века помиње се као село са двадесетак домова, али је извесно да је насеље сигурно постојало и раније око манастира изграђеног у другој половини 14. века и, у време Турака, пресељеног на скровитије место даље од пута. Ово “…село у Посављу ниже крагујевачког пута у потоку, два сахата од Београда“ 1866. године има 25 трошних кућа са 27 „пореских глава“ и око 130 житеља.

На подручју данашњег Рипња руда олова и сребра вађена је још у време старих Римљана. У атару села налазе се трагови старих насеља из разних историјских епоха. По турским пописима између 1528. и 1560. године, овде је од 14 до 25 кућа. Број домова и становника нагло се повећава у 19. веку – 1821/22. у селу је 112 кућа, 1844. – 444, 1.900. године – 460, а 1961 – 2.129.