ЗНАМЕНИТИ ВОЖДОВЧАНИ

Многе историјске личности воде порекло или су живеле на територији данашње вождовачке општине. Међу њима су Милан Ђ. Милићевић, Васа Чарапић, Степа Степановић, Милунка Савић.

Непосредно после Другог светског рата у Београду је извршена нова територијална подела града на рејоне.

У мају 1945. године, Извршни народни одбор града Београда донео је одлуку да се формира Народни одбор 6. рејона града Београда, и то спајањем Народноослободилачког одбора 11. рејона и територије Бањице. Касније ће то бити Народни одбор општине Вождовац.

Одлуком истог органа јуна 1945. године формирано је пет народних одбора насеља Бањица, Душановац, Пашино брдо, Маринкова бара и Вождовац.

После 1950. године оснивани су народни одбори општина, те је крајем маја 1952. године престао са радом Народни одбор 6. рејона одржавањем првих седница народних одбора општина Вождовац и Лекино брдо које су формиране на дотадашњој територији 6. и дела 7. рејона. Председник општине Вождовац до 1955. године био је Никола Степановић, а општине Лекино брдо Петар Квргић. Ове две општине спојене су 1. јануара 1957. године, а председник новоформираног Народног одбора општине Вождовац био је Вучко Ивковић.

На 32. седници Извршног одбора Народног одбора града Београда, 17. септембра 1947. године, донето је решење да се одобри  пројекат за изградњу нове зграде Народног одбора 6. рејона. Поднети планови одобрени су 8. априла следеће године, издата је грађевинска дозвола, те је годину касније у тадашњој Улици војводе Глигора (данас Устаничкој), изграђена зграда општине и њене службе су се нашле под истим кровом.

opstina-vozdovac

Испред главног улаза у зграду општине Вождовац постављене су две скулптуре чији су аутори два великана југословенске уметности.

Један од најпрослављенијих јунака Првог српског устанка, Змај од Авале, Васа Чарапић рођен је у Белом Потоку. Као добровољац учествовао је у Кочиној крајини, а када је почела позната сеча кнезова, одметнуо се, међу првима укључио у устанак и стекао изузетно Карађорђево поверење. Истакао се изузетном храброшћу и постао један од главних устаничких команданата и војвода Грочанске нахије. Погинуо је у ноћи између 29. и 30. новембра 1806. године јуришајући на београдску Стамбол капију. Сахрањен је код манастира Раковице. У родном Белом Потоку подигнут му је споменик а основна школа носи његово име. У центру Београда такође му је, крај места где је погинуо, постављен споменик, а улица која води од некадашње Стамбол капије – носи његово име.

Књижевник, историчар, фолклориста педагог, преводилац, Милан Ђ. Милићевић (1831-1908) рођен је у Брђанима, засеоку Рипња. Од 1896. до 1899. године био је председник Академије наука. Аутор је великог броја књига међу којима су и „Кнежевина Србија“ (1876), „Краљевина Србија“ (1884) и „Поменик знаменитих људи српског народа новијег доба“. У Рипњу се традиционално одржава манифестација „Дани Милана Ђ. Милићевића“, а највећа основна школа у вождовачкој општини носи његово име. Још један председник Српске академије наука и уметности рођен је у Рипњу. То је Велибор Глигорић (1899-1977) који је на челу Академије био од 1965. до 1971. године, а једно време и председник Савета свих југословенских академија наука и уметности. Овај књижевник, професор Београдског универзитета, управник Југословенког драмског позоришта у Београду, добитник је највиших државних признања Југославије и Србије.

Војвода српске и југословенске војске Степа Степановић (1856-1929) рођен је у Кумодражу. Учесник је свих шест ратова које је Србија водила од 1876. до 1918. године. У време битке за Једрене, командовао је Другом српском армијом. У Великом рату организовао је мобилизацију и концентрацију српске војске. Потом је са својом Другом армијом победио Аустријанце у чувеној Церској бици а то је била и прва победа савезника у борби против централних сила у Првом светском рату. Степина армија истакла се и у пробоју Солунског фронта и даљим борбама за ослобођење Србије 1918. године. Овај знаменити Вождовчанин носилац је 35 домаћих и страних одликовања. Главна улица на Вождовцу, основна школа у родном селу и једно културно-уметничко друштво носе његово име, а у центру Кумодража Степи је подигнут споменик у природној величини.

Милунка Савић (1890. или 1892-1973) – „српска Јованка Орлеанка“, како су је звали Французи, живела је и умрла у вождовачком насељу Браћа Јерковић. Жена је са највише одликовања у историји ратовања. Поред највиших домаћих, носилац је два француска ордена Легије части и једина је жена на свету одликована француским Ратним крстом са златном палмом. Пријавила се као добровољац и 1912. године отишла у рат да би се, под мушким именом Милун Савић, борила у најелитнијем – „Гвозденом пуку“ српске војске. После рањавања у Брегалничкој бици, откривен је њен женски пол. У Колубарској бици истиче се као бомбаш, а преко Албаније повлачи се као тешки рањеник. Храбро се бори на Солунском фронту, а посебно на Кајмакчалану. У миру се посветила улози хранитељице школујући више од тридесеторо сиромашне деце. Хапшена од Недићеве полиције у току Другог светског рата, шест месеци је провела у логору на Бањици. Данас једна улица и месна заједница на Вождовцу носе њено име.

Најбољи југословенски и један од врхунских светских шахиста Светозар Глигорић живео је на Вождовцу који је „матична кућа“ Новака Ђоковића, најбољег тенисера света, као и светске првакиње у каратеу Тање Петровић. И многи други истакнути књижевници, уметници и спортисти плодне стваралачке године провели су или још увек проводе једним делом и као Вождовчани. Међу њима су писац Данило Киш, песници Бранко Миљковић, Матија Бећковић и Рајко Петров Ного, редитељ Мира Траиловић, сликар Недељко Гвозденовић, глумац Милан Гутовић, кошаркаш Дражен Далипагић, ватерполиста Игор Милановић, боксер Светомир Белић, композитор Горан Бреговић.

За почасне грађане Вождовца проглашени су знаменити Вождовчани: песник Добрица Ерић, глумац и редитељ Љубиша Самарџић и репрезентативни фудбалски голман Милутин Шошкић.