КУЛТУРА

АВАЛА – СИМБОЛ БЕОГРАДА И ВОЖДОВЦА

Планина Авала која се, 18 километара од центра, са надморском висином од 511 метара уздиже изнад Београда – најпознатији је драгуљ вождовачке општине. Још у 19. веку привлачи пажњу не само домаћих љубитеља природе, већ и страних путописаца. Феликс Каниц, описујући је као привлачно излетиште, констатује да њено име потиче од арапске речи која значи висок, велик.

Ово природно добро простире се на нешто мање од 490 хектара, а његове четири петине су под шумом, углавном листопадном, делимично и под четинарима. Станиште је 597 биљних врста, 15 врста сисара и 67 врста птица од којих 21 врста припада природним реткостима Србије. Минерал овде пронађен добио је име авалит.

Авалски комплекс првобитно је заштићен још 1859. године када је наређено да се огради како би се сачувале природне лепоте. Незванично је проглашен за национални парк 1928. године, а званичним државним актом то је учињено 1947. Шест деценија касније Авала је проглашена за природно добро.

У овом крају значајна су археолошка налазишта, културно-историјски споменици, туристички објекти, ловишта. На више места налазе се праисторијске рударске јаме. У римско време на Авали је вероватно било мало насеље, а у Средњем веку на њеном врху утврђени град Жрнов.

Крајем 19. века, 1898. године, изграђен је пут до врха Авале дуг 3,3 километра, а просечене су и две пешачке стазе. Тридесетих година 20. столећа изграђен је хотел „Авала“, а планинарски дом „Чарапићев брест“ први је објекат те врсте у Краљевини Југославији.

Један од симбола Београда и Вождовца је и авалски телевизијски торањ висок 202,87 метара. Подигнут је 1965. по пројекту архитеката Уроша Богуновића и Слободана Јањића. Сравњен са земљом у НАТО-бомбардовању 29. априла 1999. године, у потпуности је обновљен и свечано отворен 21. априла 2010. Са рестораном и гондолом испод антенског дела до којих се стиже лифтом, грађевинска је и туристичка атракција и изванредан видиковац са погледом на Београд и добар део Србије.

На територији Вождовца за природно добро проглашена је и Бањичка шума која се на преко 40 хектара налази у самом данашњем градском ткиву. Ту живи 40 врста птица и, како је истицао познати ТВ-редитељ и познавалац птичјег света Тимоти Џон Бајфорд, Београд је једина метропола у Европи на домак чијег се центра могу чути славуји.

Поред Авале, Бањичке шуме и Степиног гаја, вождовачку општину краси и више других пошумљених површина и паркова међу којима су и парк-шума на Централном гробљу, Спомен-парк Јајинци, Вождовачки парк, Шумице, Падине и други.

ТРАГОВИ ПРАСТАРИХ ВРЕМЕНА

Као и на ширем подручју Београда, и на подручју вождовачке општине многобројна су сведочанства о присуству и стваралаштву људи у далекој прошлости.

Пре више од седам хиљада година, како тврде познати археолози, винчанска култура, именована по богатом налазишту у околини Београда, била је најраспрострањенија култура на тлу тадашње Европе. Њени трагови сачувани су и широм Вождовца – у Рипњу, Кумодражу, на Авали, а посебно на бањичком локалитету Усек, где се налазе остаци великог неолитског насеља које је трајало око два и по миленијума. Истраживачи су утврдили пет хоризоната становања праисторијских људи, при чему четврти и пети потичу из времена када се из старијег прелази у млађи неолит. Највећи део пронађене керамике и пластике потиче из времена када се неолит приближавао бронзаном добу.

Бројна су археолошка налазишта из античког времена. У данашњој вождовачкој Улици Јове Илића пронађена је остава римског бронзаног, а у Рипњу римског сребрног новца, у Буковичкој – два античка гроба грађена од опеке, у Трубаревој – икона са представом трачког коњаника, између Буковичке и Мокролушке – многобројни фрагменти римске керамике који упућују да је ту некада била вила рустика. Остаци римског пута са каменим плочама откривени су на локалитету Пећине-Бошњаци, а остаци римске керамике налазе се и на њивама у атару Белог Потока. На више места на Авали постоје рударска окна из античког периода.

Трагови Средњег века такође су бројни – на Аутокоманди, у Јајинцима, селу Раковици, код ТВ-торња, споменика Незнаном јунаку и Шупљој стени на Авали. Локалитети Усек на Бањици и Чаршија у Рипњу посебно су заштићени као изузетно значајни за истраживања домаћих и светских научника.

СПОМЕН-ПОДРУЧЈА И СПОМЕНИЦИ

Оба светска рата на подручју вождовачке општине оставила су болна сећања и обавезу да млађи поштују велике жртве претходних генерација.

На врху Авале, налази се споменик Незнаном јунаку рађен по пројекту великог вајара Ивана Мештровића. Ту су, у време Првог светског рата,  немачки официри пронашли и сахранили погинулог српског војника исписавши на дрвеном крсту на немачком: „Овде лежи непознати српски војник“. Касније је установљено да је то српски дечак-ратник, вероватно добровољац, који је бранио одступницу српске војске.

Да би се подигао нови споменик – маузолеј, априла 1934. године на врху Авале миниран је средњoвековни град Жрнов. Садашњи споменик свечано је откривен на Видовдан 1938. године. Каријатиде на улазу у маузолеј симбол су југословенске државе. На источној страни су жене у народним ношњама – Херцеговка, Македонка, Босанка и Далматинка, а на западној – Хрватица, Словенка, Црногорка и Српкиња. Пре изградње данашњег споменика, становници подавалских насеља подигли су непознатом борцу скроман камени споменик у облику крста који је касније пребачен у порту цркве у Белом Потоку.

Споменик Незнаном јунаку место је на коме се одају највише протоколарне почасти. У његовој непосредној близини је и споменик маршалу Бирјузову, генералу Жданову и осталим совјетским ветеранима који су овде, 19. октобра 1964. године погинули у авионској несрећи при доласку на прославу 20. годишњице ослобођења Београда у Другом светском рату. Споменик откривен 1965. године – два сломљена авионска крила која се уздижу на гранитном постољу – дело је познатог београдског вајара Јована Кратохвила.

Од три концентрациона логора који су током Другог светског рата постојали у Београду, два су – Топовске шупе и Бањица – била на подручју вождовачке општине где је, нажалост, и најмасовније јајиначко стратиште. Ово су данас спомен-подручја.

Спомен-парк у Јајинцима, који се простире на 43 хектара, формиран је 1951. године на простору некадашњег стрелишта где је за време фашистичке окупације, од 6. јула 1941. до 6. новембра 1943. године, стрељано и сахрањено око 80 хиљада људи. При крају рата, да би се уклонили трагови почињених злочина, гробнице су отваране и спаљивани су посмртни остаци стрељаних у Јајинцима и усмрћених у душегупки која је стизала из логора на Старом сајмишту.

На улазу у спомен-парк у Јајинцима постављен је 1951. године рељеф београдског вајара Стевана Боднарова, а 1988. у средишту парка откривен је импозантни споменик у облику стилизоване птице раширених крила, дело вајара Војина Стојића.

Меморијална музејска поставка налази се у аутентичном простору некадашњег злогласног фашистичког концентрационог логора на Бањици. Највећи на подручју Србије окупиране у Другом светском рату, овај логор формиран је јуна 1941. у некадашњој касарни 18. пука југословенске војске. Иако је формално био у надлежности Управе града Београда, бањичким логором паралелно су управљали немачки командант поручник Фридрих Вили и српски управник, озлоглашени Светозар Вујковић.

С обзиром да је при крају рата, када су затирани трагови злочина, претежан део документације уништен, процењује се да је до 3. октобра 1944. године, када је распуштен, кроз логор прошло око 250 хиљада људи од којих је око 30 хиљада стрељано, углавном у Јајинцима, а један број на Централном и Јеврејском гробљу и у самом логору.

На улазу у ову некадашњу кућу смрти постављен је 1969. године споменик – рад вајара Коље Милуновића.

У Табановачкој улици на Аутокоманди спомен-плочом обележено је место где се, од августа до децембра 1941, налазио сабирни логор из кога су нацистички окупатори одвели у смрт готово целу мушку популацију београдских Јевреја и велики број Рома.

Широм Вождовца многи споменици, спомен-чесме и плоче подсећају на личности и догађаје из Народноослободилачке борбе у Другом светском рату али и из претходних борби за слободу. Најпознатији међу њима је споменик подигнут у центру Кумодража као знак захвалности војводи Степи Степановићу.

КУЛТУРНО-ИСТОРИЈСКО НАСЛЕЂЕ

Поред већ поменутих археолошких локалитета и спомен-обележја који су својим универзалним значењем, историјском и уметничком вредношћу постали део идентитета и културне баштине ове средине, на територији  Вождовца су и многа друга достигнућа стваралаштва многих генерација која су заштићена као изузетна вредност. Међу њима су и:

– Иконостас цркве Светог Јована Крститеља на Централном гробљу који је УНЕСКО ставио под своју заштиту. У време Другог светског рата за капелу српских заробљеника изградио га је заробљеник, архитекта, сликар и универзитетски професор Григорије Самојлов. Иконостас одражава стање тада поробљеног српског народа. Алат којим је израђен дуборез направљен је од челичних отпадака и коњских потковица, а дрвена подлога за иконе од храстових железничких прагова нађених крај пруге;

– Родна кућа Степе Степановића у Кумодражу, реконструисана и за посете свечано отворена 15. јула 2014. године;

– Стaра механа у Кумодражу из 1836. године, кућа породице Протић у Рипњу – млађа моравска кућа из прве половине 19. века, стара кућа породице Живковић у Белом Потоку;

– Објекти сакралне културе – црква Свете Марије Магдалене из 1883. у Белом Потоку, вождовачка црква Светог цара Константина и царице Јелене, изграђена 1911. а темељно реконструисана 1970/71. године, истоимене цркве Свете Тројице у Кумодражу, изграђене 1924. и Рипњу (1882), као и Централно гробље и већ поменута црква на њему;

– Хотел „Авала“, испод врха истоимене планине, саграђен  крајем треће деценије 20. века по пројекту архитекте Виктора Лукомског. Две велике фигуре сфинге од вештачког камена на огради степеништа за терасу рад су руског вајара Владимира Загородњука из 1928. године. Стилски посматрано, зграда хотела је мешавина елемената модернизма и традиционалних српских мотива.

ЦРКВЕ И ХРАМОВИ

Црква Свете Тројице у Рипњу, која постоји од 1820. године, најстарија је међу постојећим црквама  у вождовачкој општини. Терен на коме се налази био је 1806. године зборно место Карађорђевих устаника уочи борбе за ослобођење Београда у Првом српском устанку. У свом „Путешестију по Сербији“ о њој пише Јоаким Вујић: „Село Рипањ. У овом селу јест једна мала от дрва, нова, начињена церква. Храм церкве јест Вознесеније Христово, а основатељ ове церкве јест Јего Књажеско Сијатељатво, Г. Милош, који је сопственим трошком дао водрузити.“

Првобитни изглед цркве-брвнаре познат је на основу сачуване фотографије из 1882. године. Нова црква грађена је од 1892. до 1894. Фасаде су јој у знаку мешавине рашке и моравске школе са елементима романтизма. Иконе старог иконостаса из 1824. постављене су на дашчану преграду уз оне нешто млађе из 1830. и 1831. године. Царске двери су у позлаћеном дуборезу, а бочне нису украшене резбаријама већ сликаном декорацијом. На иконостасу се уочавају радови различитих зографа. На основу сликарског поступка, царске двери могу се приписати Јањи Молеру, а бочне је осликао Анастас Константиновић који је у то време, са неколико цинцарских зографа, осликао више иконостаса у Србији.

Црква Свете Марије Магдалене у Белом Потоку изграђена је 1883. године на старом црквишту. Припрата, по пространству готово као половина цркве, дозидана је 1939. по пројекту архитеката Коруновића и Андросова. Зидне слике из 1908. године дело су италијанског сликара Гасталдија. Међу иконама су и три које је 1939. насликао познати српски сликар Јован Бијелић. У црквеној порти су споменици ратницима 1912-1918. и јунаку из Првог српског устанка Васи Чарапићу.

Првобитно сазидана 1911. године, вождовачка црква Светог Цара Константина и Јелене, опљачкана и оштећена за време Првог светског рата, касније је обновљена, али је била мала за парохију којој су, поред некадашњег Вождовог предграђа, припадали и Душановац, Бањица, Кумодраж и Милошевац. Коначно је, према пројекту архитекте Драгољуба Тадића, грађевински завршена крајем 1970. године. Мозаик цара Константина и Јелене изнад западних врата  дело је професора Антонија Орсонија из Венеције, а рађен је према копији фреске из Ариља. Мозаик цара Константина и Јелене на источној страни, према фрески из Грачанице, радио је уметник Драгослав Петровић. Иконостас у дуборезу дело је охридског мајстора Цветана Николоског. Нови иконостас израђен је у византијском стилу, а 11 икона дело су академског сликара Милосава Младеновића. Фреску „Причешће апостола“ осликао је академски сликар Милован Арсић. Цркву је, не придржавајући се традиције, живописао познати сликар Милић Станковић, познат као Милић од Мачве па је, као редак пример одступања од византијског стила у српском црквеном сликарству, овај храм посебно интересантан.

Црква Светог Јована Крститеља на Централном гробљу израсла је из гробљанске капелице. Као црква постоји од 7. јула 1971. Чувена је по већ поменутом иконостасу који је за време Другог светског рата израдио архитекта и сликар Григорије Самојлов као заробљеник у логору Бадсулзи код Бухенвалда.  Најпре се налазио у капели српских заробљеника у том логору, а после рата је, пре постављања у цркву на Централном гробљу, био у капели Учитељске школе „Краљица Наталија“ у Београду.

Две су цркве на Пашином брду. Претеча цркве на раскршћу три улице – Требињске, Крушевачке и Колашинске – била је капела у Улици господара Вучића освећена 8. децембра 1935.  Црква Свете Тројице саграђена је после Другог светског рата. У њој је иконостас у дуборезу из охридске резбарске школе, а у новије време у цркву је из манастира Инвирон донета икона Пресвете Богородице. Црква Преображења Господњег на Пашином брду новијег је датума; патријарх Павле освештао ју је 12. јуна 2005.

Храм Светог Василија Острошког у Бањичкој шуми, поред Авалског пута, грађен је од септембра 2002. године. Црква Светог Јована Владимира у насељу Медаковић-Браћа Јерковић изграђена је у византијском стилу по пројекту архитекте Љубице Бошњак, а освећена је 31. маја 1998. Иконостас је, по узору на иконостас из храма у грчком граду Патрији, рађен у дуборезачкој радионици Драгана Петровића из Београда. Цркву су живописали сликари Александар Живановић, Дарко Милојевић, Милош Рончевић и Петар Вујовић у сарадњи са др Драганом Војводићем. На композицијама „Лоза светих Срба“ и „Небеска Србија“ налазе се значајне личности из српске историје као и лик девојчице Милице Ракић из Батајнице која је погинула током НАТО-бомбардовања 1999. године.

Црква Свете Тројице на Торлаку подигнута је 1924. године као прва задужбина велике српске добротворке Персиде Миленковић. Претеча јој је стара црква брвнара у Кумодражу која се помиње у попису Београдске митрополије из 1734. године. Грађена је од опеке у знаку српске средњовековне  архитектуре, а фасада и декоративни елементи су у стилу моравске школе. У порти цркве налази се споменик  погинулим борцима и жртвама Кумодража у Првом светском рату, а у близини је и гробље погинулих на Сремском фронту на крају Другог светског рата.

Камен-темељац цркве Светог Кирила и Методија у Спомен-парку Јајинци положен је 28. маја 2002. Пројектовали су је академик Борис Подрека и професор Бранислав Митровић. Овај храм је комеморативни објекат на месту које подсећа на 80 хиљада страдалих у Другом светском рату.

Темељи Цркве Светог Апостола и Јеванђелисте Марка у Пиносави ударени су 2003. године, а изградња је поверена архитекти Предрагу Ристићу. Иконостас је осликао сликар Мирослав Лазовић. Прва литургија служена је 2005. године.

Изградња храма Нерукотвореног Лика Господњег у Зуцу почела је 16. јуна 1991. по пројекту архитекте Малише Живковића. Храм је освећен 11. августа 2002. године од стране патријарха Павла. Иконостас и део икона поклон су свештенства београдске цркве Светог Марка.