ИСТОРИЈА ОПШТИНЕ

НАСТАНАК НАСЕЉА И ЊЕГОВО ИМЕ

Крај  19. и почетак 20. века наговештавају настанак данашњег насеља и општине Вождовац. Око 1870. године,  са леве стране Мокролушке реке, која је одавно, као део београдског канализационог система, „сишла“ под земљу,  на простору данашње Аутокоманде, трговац Никола Стефановић изградио је механу. Убрзо потом, у њеној околини, дуж Крагујевачког и Кумодрашког пута и између њих, никло је мало насеље чије је прво име било – „Код Стефановића механе“.

Сећајући се да је управо из њиховог краја, са места где је данас вождовачка црква, Карађорђе 1806. године кренуо у победоносни поход на београдску тврђаву, житељи новонасталог предграђа спонтано су почели да користе име – Вождово насеље. Оно је 1904. постало и званично да би се током времена обликовало у Вождовац.

Насеље се најпре ширило, не према Београду, већ према Кумодражу што је, вероватно, условила нижа цена грађевинског земљишта за све већи број људи који су, а нарочито после изградње пруге Београд-Ниш, почели да долазе у Београд и у њему трајно остајали.

Већ крајем 19. века Стефановићево имање откупило је Министарство војске. Уместо механе подигнути су објекти за смештај топова па је народ овај простор почео да означава као – Топовске шупе, што се и задржало све док топове нису заменили аутомобили.

istorija-opstine-vozdovac

Вождовчани 1912. године добијају електричну енергију и водовод, а 1926. од Славије ка Вождовцу кренуо је трамвај. Док су 1896. године регистроване само 42 вождовачке куће, пред Први светски рат овде је живело око 600 људи у 95 домова. У време када је грађен Авалски пут, 1927. године, између данашњег Булевара ослобођења и Булевара војводе Степе, уз кредите Хипотекарне банке, почела је планска изградња Чиновничке колоније, а јужније од ње настало је и Предграђе краљице Марије. У периоду између два светска рата, никла су и вождовачка насеља Пашино брдо, Душановац и Маринкова бара.

ОПШТИНА И ЊЕНИ СИМБОЛИ

Када је 1856. године, у време административно-територијалног организовања српске државе, формиран Врачарски срез, у његовом саставу била је целокупна територија данашње општине Вождовац, изузев Зуца и Рипња.

Непун век касније – 1952. године, у оквиру реорганизације Београда који је до тада био подељен на рејоне (некадашње квартове), формирају се општине, а међу њима и данашња Градска општина Вождовац. Том приликом у њен састав улазе дотадашњи 6. и део 7. београдског рејона.

Три године потом, јула 1955. године, вождовачкој општини прикључени су Бели Поток, Јајинци, Кумодраж, Пиносава и Раковица село, у току 1957. Пашино брдо и Душановац, а нешто касније и Зуце. Почетком 1960. Вождовцу је прикључен и Рипањ. Тиме су формиране данашње границе општине.

Грб Градске општине Вождовац усвојен је 1993. године. Два горња поља штита подсећају на грб Србије и Шумадије који су се налазили на устаничкој застави и печату вожда Карађорђа по коме општина носи име. Поље са двоструком ружом асоцира на зелене вождовачке површине.

Десни држач штита је црни вепар – хералдичко знамење Шумадије, чија је Вождовац северна капија. Држачи носе заставе Београда и Карађорђевих устаника, а у у грб су уткане и боје српске заставе.

Општинска слава је Свети Андреј Првозвани који се обележава 13. децембра.